Postoji jedan zoo vrt u Tvrđavi na Kalemegdanu gde je začet Beograd, i gde su prošli svi njegovi osvajači i potonji vladari; tu su stolovali njihovi čelnici i na tom mestu pravili istoriju grada, odatle davali saglasnost da se grad širi i na prostore oko tvrđave kako je već bio adet. Posle su došli Srbi kao legitimni vlasnici i jedan od njih je od svog imanja napravio skladište za pokazivanje životinja, što u to vreme i nije bilo tako loše jer se o spomenicima kulture nije baš mislilo, a za Beograđane je to izgledalo sasvim evropski. Vrednujući istorijske događaje može se postaviti pitanje: nije li možda umanjen značaj Tvrđave postavljanjem izložbe životinja na mestu gde nekada behu vladari? Ali ne, tu je lav kao priznati car i to je dovoljno da se održi istorijom zapisan prestiž mesta iz kojeg se komandovalo i carevalo.
Tamo je bila i tamnica sa ćelijama pa je kontinuitet nastavljen, životinje borave u malim skučenim kavezima, u rupama, kao da su nešto zgrešile pa okajavaju te svoje grehe, a presuda još niije doneta. Stručnjaci za životinje razilaze se u mišljenjima jer jedni tvrde da je nedopustivo držati živa bića u takvim uslovima, a drugi kažu da je to veoma prihvatljivo, premda životinje zbog jezičke barijere nisu ni pitali.
Postojala je ideja da se zoo vrt (zašto uostalom vrt, kada to vuče na botaniku …) preseli negde u širok slobodan prostor, da se životinjama upriliči prirodno okruženje, (da ih Beograđani vide u svom prirodnom ambijentu), a da u Tvrđavi ostanu ptice i zečevi, i neke male životinje koje deca mogu dodirnuti, i da se tako sprovodi očigledna nastava. Ova razumna i korisna ideja teško prolazi jer se sadašnja situacija brani kao neko autorsko delo gde sam predmet rasprave uopšte nije tema. Naglasak je na tvorcu autorskog dela i njegovom pristupu zaštićenom spomeniku nacionalne kulture, gde je spomenik viđen samo kao postament delu.
O divljoj gradnji – tom nakaradnom činu u Tvrđavi – ne govori se mnogo, nekako se prelazi preko upozorenja onih koji bi da Tvrđavu sačuvaju. Izgleda da to nije važno, naprotiv, zateći će nas jedno jutro tvrdnja da je dosadašnjim akcijama autohtona arhitektura zidina, kula i kapija unapređena novim arhitektonskim jezikom kaveza i skloništa za životinje. Sada imamo priliku da – kao što su to nekada činili age i begovi koristeći svoju moć i gradili po Tvrđavi – prihvatimo inovativne poteze i artefakte u spomeničkom okruženju i upišemo u istoriju grada naš doprinos. Naravno, bez saglasnosti onih koji bi želeli da spomenik očuvaju i da istoriju prave na nekom drugom mestu uz primenu pravila o zaštiti životinja.
Beograđani su kao i u drugim sličnim prilikama podeljeni: zašto talasati kad je to oduvek bilo tu, kažu jedni, i kada su sva mala deca koja su sada malo veća ili sasvim odrasla, prvi put videla slona ili tigra kako leže na betonu i dišu zagađeni vazduh; drugi pak tvrde da je bolje da pomenute životinje uživaju na travi. I sve ostaje kako jeste, ne daj Bože da se neka odluka, bilo kakva, donese, jer je zadržavanje postojećeg stanja jemstvo da se niko ne izlaže neprijatnoj mogućnosti da napravi grešku. Komisije određene za razmatranje problema prilježno rade, vagaju šta je moguće rešenje, pokušavaju da smisle kako da svi budu zadovoljni, osluškuju reakciju političara, i mada znaju da ovde nema srednjeg rešenja i dalje se trude i odlažu problem uz nadu da će se sve malo zaboraviti jer će doći neki novi problem oko koga će se dići prašina, a životinje se i onako uvek prilagode i nekako prežive. Ma šta im mi radili!