Beograd je brend

Veoma je moderno imati brend kao preporuku, ili postati brend, ili biti izložen brendu, jer to znači nekakav prosperitet na tržištu, bilo kakvom, to pretpostavlja uspešno pozicioniranje na svetskoj pijaci ili bar u neposrednom okruženju. Brend je poruka za svet, za okruženje, preko koje treba biti zapamćen i prepoznat. Došlo je dotle da neposedovanje brenda potvrđuje nepostojanje uopšte, i svi se, da bi vredeli možda i više nego što vrede, trude da ga po svaku cenu izmisle, da identifikuju svoj sopstveni brend; ovde se naravno radi o beogradskom.

Brend je prema rečniku: zaštitni znak, pečat, žig za žigosanje stoke, fabrička (tvornička) marka, vrsta, kvalitet, ali znači, takođe, i pokazivanje i žigosanje. U savremenom marketinškom jeziku brend je sve to zajedno i služi da predstavlja i promoviše, da sažeto prezentuje (grad), po čemu se ovaj prepoznaje, pa kad se kaže, na primer, Ajfelov toranj ili Monparnas zna se da je u pitanju Pariz. Tako je sa većinom gradova kojima se desio brend sam od sebe, ali je kasnije postalo pravilo, zadatak, da gradovi izmišljaju svoj znak prepoznatljivosti kako ne bi ostali neprepoznati na mapi sveta. Pa tako se, eto, i Beograd trudi…

Do sada je bilo mnogo pokušaja: beogradski vrabac koji se najduže održao, Pobednik na Kalemegdanu, splavovi, Avala sa tornjem ili bez njega, noćni život i opuštena atmosfera, zatim sami Beograđani, a o gibanici, Skadarliji i da ne govorimo. Ipak je sve to ostalo kao lokalno radovanje bez potencijala da bude poslano kao poruka u svet i da Beograd po nečemu bude trajno prepoznat. Kasnije se probalo sa Bitefom, pa sa Bemusom, Belefom, ne bi li se kulturni život grada plasirao kao brend i to je donekle uspelo, ali nedovoljno, od prilike do prilike, sezonski. Zapravo, ono što se nama dopada i za šta mi mislimo da je prava stvar koja nas preporučuje, ne mora ostalima da bude tako važna; to je kao tržište: pamti se samo ono što je kupcu drago, jer nikakve koristi od samodopadljivosti i uživanja prodavca u lepoti sopstvene robe.

U traganju za čarobnom formulom prepoznatljivosti, u naporu da se izmisli nešto što treba da predstavlja grad, nekako se zaboravilo na sam Beograd. Traženo je nešto u njemu, neki artefakt, pojam, misao ili predmet koji bi poslužio za pokazivanje i to je trebalo da odigra ulogu brenda i da Beograd nametne svetu. A Beograd jeste brend sam po sebi, jer ima sasvim posebnu likovnost geografije grada, arhitekturu pejsaža, ušće Save u Dunav, Ratno ostrvo, Kalemegdan, beogradski greben, mešavinu arhitektosnkih artefakata iz raznih vremena i kultura, i mesto, od Boga dato, na susretu Istoka i Zapada, i sve to zajedno, kao slika, jeste osnova za kreiranje brenda. Iz te slike se promocija i prezentacija Beograda može učiniti prepoznatljivom na pozitivan način, grad učiniti privlačnim za turiste, investitore pa i za same Beograđane.

Možda je iz prevelike želje da Beograd bude svet (a to podrazumeva i da ima ili da bude brend), učinjena greška, pa akcenat u stvaranju brenda nije bio, pre svega, na vlastitom identitetu. Energija je trošena u traženju inspiracije na primerima koji su drugi stekli ili uradili, to je delovalo provereno i sigurno, i mogao se steći utisak: eto, i mi smo kao oni! Dobro, ako smo kao oni, onda nismo mi, jer izbegavanje svoje vlastite kreativne odgovornosti i priklanjanje lakšem putu, što su ga drugi osvojili, dovodi na ivicu klizanja u podanički mentalitet i mišljenje, što svakako neće afirmisati Beograd i pokazati ga na svetskoj pijaci kao poseban i neponovljiv entitet, niti mu omogućiti da ravnopravno učestvuje u utakmici lepote i prestiža. I opet o slici pejzaža Beograda u koju je upisana njegova posebnost i neponovljivost: u njoj je sadržano biće grada i tu sliku treba uramiti i pokazivati je, a posle će ona sama da uradi sve što je potrebno da grad bude upisan u memoriju ljudi, upravo ono što se od brenda i očekuje.

Leave a Reply

Your email address will not be published.