Beograd je na međi istoka i zapada, ili na mestu susreta dveju civilizacija koje su stvarale kulturu Balkana. Tako je Beograd postao deo sveta. Sigurno je neprocenjiva prednost biti na međi i imati mogućnost odabiranja dobrog od svih, bez obzira na po koji izbiven zub. Uzbudljivo je biti na graničnim tačkama, ivicama dva različita sveta, tada je Beograd u središtu planete, ne pripada nikome, ali ima privilegiju da, ako hoće i može, prihvati nove reči, navike i zadovoljstva, ali i tugu i nevolju.
Beograd je na međi i to je već stereotip, iskaz koji se može objasniti na mnogo načina, ali uglavnom se misli o okruženju, na istok i zapad. Ustvari, Beograd može biti predgrađe Istambula, rubna zona otomanske imperije, kulturom, načinom života i menatalitetom ( oni u imperiji su nešto promenili, a ovi ovde kao da čekaju dozvolu od imperije ), ali isto tako i predgrađe Pešte i Beča. Tu na međi, optrerećen time što je uvek periferija na sve strane, svoj identitet traži bilo gde, čak tamo negde preko mora, ali tako i nalazi opravdanje što ga proteklih vekova nije stekao. Posle su došli komunisti, napravili novu državu ali dentitet ne, samo kopiju moderne, posebno u urbanizmu i arhitekturi. Malo se precrtavalo i od Ruskog brata, bez razumevanja, ali tako je vreme bilo, daj šta daš, a i brat će da bude zadovoljan ako vidi da si prilježan i da mu prepisivanjem odaješ počast i priznanje.
Srećom ostali su delovi starih matrica grada pa nije sve bezlično i „moderno” i obično i po uzoru na druge koji su brže mislili ili su prosto jači, pa nameću svoje čak i nenamerno. Međa istoka i zapada, (zašto ne i juga i severa?) je u tlu grada zabeležena, obično se misli da je to negde na rekama, mada tačnu poziciju još niko nije odredio, može biti inspiracija Beograđanima u pokušaju da pronađu sebe i svoj grad baš na toj međi i iz toga naprave svoje ostrvo koji bi bilo drugima cilj. Pa nije uvek tako bilo, pored dorih stvari koje su na ostrvo stizale, dolazile su i nevolje sa nekim vojskama, često ne zbog ovog ostrva, već su za cilj imali sasvim druge predele.
Ali u Beogradu postoji i posebna lokalna međa ili više njih, stvorene između građana unutar samog grada, po kvartovima, među raznim etničkim grupama, ali i između došljaka i Beograđana. To su međe u glavama, sasvim izmišljene ili nametnute vaspitanjem i tradicijom, to su mentalne prepreke i tu je urbanizam nemoćan. Urbana matrica ma koliko kosmopolitska samo nudi mogućnost za brisanje međa, a oni koji se u toj matrici kreću i grade svoje odnose jesu u mentalnoj sferi graničari i čuvari međa, svako svoju ljubi i pazi, pa je grad prekriven mnogim mrežama međa koje se pomeraju i preklapaju višestruko, ali njihovi čuvari znaju gde su ubeležene. Svako gaji svoju mentalnu mapu, teško prihvatajući Beograd kao jedinstvenu celinu sa jednom mapom. Iako ova folklorna tekovina ima svoju draž, ona jeste retrogradna i pored prava na očuvanje posebnog i ličnog identiteta, ona jeste opterećujuća i ne doprinosi metropolitenskom Beogradu, gde neki Beograđani uprkos svemu gledaju u nakakvu drugačiju budućnost.
Na sreću novi klinci ne prepoznaju tu vrstu identifikacije i obeležavanja teritorije i nalaženja samog sebe u njoj. Imaju drugačiji spisak vrednosti pa će i te međe biti zaboravljene u trajanju života i neuzostavnih promena. Ostaće taj stari manir samo u pameti dokonih i radoznalih skribomana. Vremenom će i urbana matrica Beograda dobiti novu vrednost bez međa i mentalnih ograda, povećaće mogućnoat komunikacije bez predrasuda i to je put da se započne stvaranje novog identiteta grada koji će koristiti, bogom danu, poziciju na međi dve civilizacije, ali i otkriće mogućnost unutar sebe da ustroji grad sa novim urbanitetom, naravno čuvajući arhitektonsku i urbanu prošlost kao dokaz postojanja i kreativnosti.
Ima još: možda će i te civilizacije, bečka i otomanska, da budu sasvim slične u budućnossti, jer globalozacija i informaciona i komunikaciona tehnologija neumoljivo brišu razlike i svode mnoge posebnosti pojedinih krajeva pod jedan standard ili ih čine prepoznatljivim na drugačiji način. Beograd na međi ima mogućnost da bira, može da se opredeli za jedan od modela ali može i da odbije oba ili više ako ih ima. Tada Beograd može da postane jedinstveno ostrvo i da bude atraktivan kao neki Lepenski vir dvadeset drugog veka. Ako možda uspe da zapati neku sasvim svoju priču o identitetu grada budućnosti gde bi istorija grada bila dobra podrška.