Beograd ima operu kao deo pozorišnog trojstva: drama, opera i balet, i sve je to u jednoj zgradi koju je pre sto godina izgradio vladalac sa vizijom. Opera se peva uz dramu i balet, pa je iz tog razloga pevanje stešnjeno i u opadanju, mada je lepo, verovatno se kreativna energija troši na borbu za mesto pod suncem i termine. Novi vidici, razvoj i osvajanje novih modela delovanja opere nisu tema jer nemaju gde da se iskažu, pa se došlo do uverenja da nova opera možda i nije potrebna. Posebno ako se meri i procenjuje po broju gledalaca prema trenutnoj statistici. Uostalom, kada se ide u operu, ulazi se u zgradu koja se zove Narodno pozorište pa se gubi identitet opere, ona dođe kao neko sporedno, podstanarsko mesto, a o baletu da i ne govorimo.Opera je u krizi ne samo ovde nego i u svetu, ali se tamo radi na pronalaženju načina za njenu revitalizaciju, pa se peva po trgovima, a u zgradama opere se prave rok koncerti ili slični performansi, i grade se zgrade koje su multifunkcionalne kako bi obezbedile mogućnost da se u njima događaju razne stvari. Na taj način operi daju podršku kako bi ponovo našla svoje mesto, primereno i odgovarajuće savremenom i promenjenom svetu, i pomažu joj dok ne prođe privremena kriza.
Vizija je i ovde da se stvore uslovi za delatnost pevanja i igranja, i da se politikom koju država treba da promoviše opera ponovo pojavi kao važan deo kulturne sfere u Beogradu. Ali kako drugačije nego da se gradi nova zgrada za operu i balet, sa velikom koncertnom salom. Zgrada velika, komforna i tehnološki zahtevna, da tu umetnici razvijaju svoj talenat, pa da takva ponuda Beograđanima bude izazov i da im ponovo probudi uspavanu ili zaboravljenu želju. I svi su načelno u tome složni i saglasni, osim u izboru mesta za gradnju nove opere.
Postoji udruženje „Opera na trgu” – tu se misli na Trg republike – čiji članovi žele da se ta zgrada gradi preko puta Narodnog pozorišta, gde je sada privremeni „staklenac”, i da se podzemnim tunelom ispod Francuske ulice spoji sa pozorištem. Da tuda idu i dekor i pevači i igrači, i da se za operu koristi tehnologija pozorišta, pa da onda opet drama, balet i opera budu na istoj slavini. Da li je ona dovoljno velika da svi tu mogu da se napiju vode i da ugase umetničku žeđ. Nije sasvim jasno zašto je njihova (onih iz udruženja „Opera na …”) želja tolika, argumenti su uglavnom iz sfere žala za prošlim, sem ako nije u pitanju navika otpevalih pevača koji su tu proživeli život, ali i arhitekata, jer je jedan od njih ponudio svoj projekat opere iako je pre neku godinu sa sličnim crtežima propao na konkursu za Gradsku galeriju na istom mestu.
Konfrontacija je počela kada je promovisana ideja o Operi na Novom Beogradu, tamo oko ušća, ili na temeljima nezavršenog muzeja revolucije. To je logično izabrano mesto, jer je Novi Beograd postao zaista novi centar Beograda, različit od onog starog, ali tek zajedno oni određuju Beograd, formulišu identitet metropole i uvećavaju joj vrednost na svetskoj pijaci. Zato Opera na Novom Beogradu nije pitanje same opere, već i strateška odrednica za njegov urbanitet i nabujalu matricu kojoj nije dovoljno samo stanovanje i poslovni prostor. Postavljanje Opere generiše poruku i poziv za dolazak u novi deo grada, nudeći Beograđanima aktivni prostor, poželjan i dostupan.
Protivnici Opere na Novom Beogradu klaustofobično brane svoj stav ne primećujući promenu, ne uočavajući da je stasao novi, moćni urbani entitet sa neizmernom komunikacionom moći, pa govore da nije Operi mesto tamo uz reku, oko ušća gde je šikara. Tamo je nekada bila i močvara, pa je u proteklim decenijama osvanuo grad koji svoju energiju nudi posustalom starom gradu i zove ga da zajedno idu u budućnost, da budu metropola.
Opet je u Beogradu borba i rasprava oko mesta za zgradu Opere, ali je to još više i borba za koncept razvoja celog grada kome su neizostavno potrebni novi prostori, ne samo za gradnju, već i za širenje urbane matrice koju savremene potrebe Beograđana zahtevaju. To se ne postiže samo izgradnjom ulica i infrastrukture, jer, pored stanovanja i robnih kuća, i drugi sadržaji određuju identitet grada i kvalitet života u njemu. Koncentracija svih sadržaja u starom delu Beograda, posebno onih iz kulture, stvara neravnotežu u kojoj i stari centar grada može biti gubitnik. Kopenhagen je svoju novu operu izgradio na napušetnim dokovima i stvorio mogućnost širenja centra, i to se zove strategija razvoja grada.
Borci za Operu na trgu imaju uski dijapazon opažanja ritma grada; ušančeni u oveštale misli o gradu iz prošlih vremena, nisu razumeli da je decentralizacija novi izazov i da je način komuniciranja postao sasvim drugačiji. To uslovljava i drugačiji lik gradskog master plana koji, pod pritiskom novih potreba, menja i ruši ograničenu i bez rizika uhodanu misao i nemoć u razumevanju promena. Tako da je Opera samo povod ili uvod u realnu borbu za Beograd, jer se kroz tu temu sagledava način mišljenja o širem kontekstu gradske budućnosti. Možda će se na ovom pitanju formulisati kreiranje budućeg Beograda i načina mišljenja o njemu, pa sama Opera i nije toliko važna, ona će se svakako graditi kad dođe vreme i na mestu gde njeni graditelji odluče da bude. Beograd može biti žrtva i trpeti posledice tereta nerazumevanja grada kao nečeg važnijeg od same pozicije jedne zgrade. Očekivana pozicija Opere na Novom Beogradu je zato prekretnica kada se misli o gradu i pruža mogućnost za iskorak unapred. A ako tako ne bude …