Generalni plan je dokument o strategiji kojom se ustanovljena vizija gradskog razvoja za narednih dvadeset godina. Govori se o nameni zemljišta, posebno onog za javne namene i o važnim saobraćajnim koridorima koje treba štititi na duge staze. To je stereotipna kvalifikacija za Generalni plan, kliše koji je istinit, ali suvoparan jer tu nedostaje jasno određen način i volja da se tako u životu tokom dve buduće decenije to i dogodi. Ili ako i ima volje, u šta ne treba sumnjati, nedostaje mehanizam za realno predviđanje događaja koji slede i koji mogu bitno uticati na planirane namene, a posebno na ono što jeste gradski zadatak a to je javno zemljište. Sa vračarama i vidovnjacima još nije pokušano, mada i ta opcija nije za odbacivanje. U Generalnom planu ima i pravila za gradnju objekata, čime se određuju visine zgrada, kapaciteti, pa mesta i zone u gradu, gde će graditi nisko a gde visoko, pa gde će biti stanovanje, a gde neka trgovina, komercijala ili škole, bolnice. Određuju se i površine za javne namene i drugačije ne može kad dođe vreme da se zida. I nije reč o redu koji je svakako neophodan, već o načinu kojim se pravila određuju. Timski rad sa mnogim ekspertima funkcioniše, pa onda javna rasprava, ali to je samo okvir za koncept i tu bi trebalo da se GP završi. To mu je zadatak. Da odredi ram za sliku, umetnik će je kasnije naslikati a Beograđani će u toj slici živeti.
Međutim, želja da GP odredi sve unapred za dve decenije, čini da uglavnom grad smišlja dežurni urbanista ili onaj koji je izabran za taj posao i taj arhitekta dolazi u situaciju da projektuje gradski pejsaž kao autorsko delo. Stručne komisije i javnost imaju suženi aspekt posmatranja, zapravo i odlučivanja jer diskutuju samo o jednom predlogu – autorskom delu. Taj model je decenijama formirao grad, pa ako se pojavio neki novi klinac sa naravno novom idejom onda je potrebna beskrajna procedura da se plan menja kako bi se nova ideja realizovala a o otporu vlasnika prevaziđene ideje i da se ne govori.
Ustvari proizvodnja Generalnog plana je sasvim neusklađena sa ritmom koji realni život nameće, stari spori ritam iz nekog drugačijeg društvenog miljea sukobio se sa događajima koji se dešavaju svakodnevno, sukobio se sa potrebama koje se iskazuju, pojavljuju, ili ih život stvara mnogo brže nego što struka može da kreira dobar odgovor. Taj nesklad je potenciran neprestanom žurbom da se neke odluke o gradu donose, da plan postane što pre operativan, sada i odmah, mada se radi o stvarima koje dosežu i neku deceniju unapred, u gradsku budućnost. Posledica je neprekidna nervoza, gubljenje tempa i ritma pa može da se izrodi kvazi grad, kompromis koji nije sposoban da zaista reši probllem ili da odgovori na pitanje na ispravan način i pravovremeno.
Dakle, Generalni plan treba nedvosmisleno da odredi prostore javnog interesa, saobraćajne koridore, zelenilo i placeve za javne objekte. Sve ostalo je podložno promenama sa osetljivošću na ritam razvoja Beograda i potreba koje se stvaraju bilo da ih kreiraju pojedinci ili građani ili se formiraju zbog ustanovljavanja novih standarda koji ranije nisu postojali. Moguće je diskutovati o ulozi urbaniste, autora metropole, i njegovom pravu da predlaže odluku, jednu jedinu, koja se na kraju izrodi u kompromis na štetu i ponuđene ideje ali i onih ideja koje bi, možda, došle odnekud.
Da bi se spremio odgovor na veme, od pomoći su svakako anketni urbanistički konkursi. Konsultuje se stručna javnost o nekoj temi ili prostoru sa namerom da se sagledaju različite mogućnosti i načelno odredi osnovna koncepcija prostora ili dizajna prostora, posle se radi plan koji ima predložak sa potencijalnim odgovorom na pitanje. Tako se omogućava mnogim arhitektama da učestvuju u kreiranju grada.
Zaista nije reč o zalaganju za kolektivno planiranje ili projektovanje grada jer je to nemoguće, ipak preuzimanje odgovornosti za učinjen plan ne može biti opšta stvar. Pre svega se radi o potrebi da se pitanje postavi javno, arhitektima pre svega ali i Beograđanima i da to bude predhodno razmatranje gradskog prostora. Različite ideje, neki put sasvim neočekivane, mogu pokazati kako Beograđani vide svoj grad, kakvog ga žele. Posao urbanista je da te misli razumeju i preuzmu odgoornost za njihovu realizaciju u okviru pravila struke.
Generalni plan Beograda je u ovim godinama bio načelno spreman da ponudi mogućnost za ovakvu praksu, posebno anketne konkurse ali to nije još uvek institucionalizovano, javni poziv na razgovor o prostoru je samo mogućnost koja zavisi od volje pojedinaca koji to mogu ali ako neće, onda je autorsko delo. Procedura koja obavezuje na anketni konkurs je moguća i neophodna, uostalom to je demokratska tekovina, ali pošto demokratija podrazumeva pravila i na njima se zasniva, onda ih što pre treba ustanoviti. Posle je jednostavnije i za urbaniste i za građane. Svi imaju mogućnost pa ako je ne koriste ….