Beograd ima nekoliko mostova preko dve reke i oni spajaju tri Beograda – Stari od Kalemegdana po grebenu do Vračara, Novi na levoj obali Save i desnoj obali Dunava i Treći koji je začet i tek treba da nastane tamo preko Dunava. Mostova naravno nije dovoljno, ali i ovako kako je, moguće je susretanje trI Beograda, mada je to na volju Beograđana. Mostovi spajaju beogradska prostranstva ali i nude Beograđanima da svako može imati svoju sopstvenu virtuelnu obalu i svoje mesto na planeti u mislima. Ima i drugačije, viđen je most u Kosovskoj Mitrovici koji razdvaja i gde svako ima svoju realnu obalu. Za sada u Beogradu takvog mosta nema jer omeđena obala, naša ili druga, jeste ograničenje uprkos mostu. Stereotip je da su mostovi komunikacije, da združuju, da povezuju, da prenose ljude, robu, osećanja i misli, da bez njih nema ni gradova i da se oko njih, kao što je oduvek bilo, stvaraju gradska jezgra i da su tu nastale naseobine. Pa kad neko želi zlo onda prvo poruši most i tako proba da ukine život. Sve je to baš tako, ali u Beogradu ima još, u Beogradu gde ima dva miliona ljudi na tri obale mostova nikad dosta, uvek ih treba i oko toga se svi slažu bez ostatka. A kada se neki novi most započne ili se iskaže namera u tom smislu, onda je velika buka oko toga, nije dobro mesto, skupo je ili ne valja mu konstrukcija, pa se to otegne i u toj diskusiji most postane cilj samom sebi i glavni predmet razmene mišljenja, a potreba da se on gradi, dakle, da se reke prelaze nekako ode u drugi plan.
Most preko donjeg kraja Ade Ciganlije se gradi prema projektu usvojenom na javnom internacionalnom konkursu i pobedili su Slovenci. To je izazvalo pravu lavinu osporavanja projekta, žirija koji je izabrao narečeni projekat, gradske vlasti ali i predaka koji nisu na vreme, dok su bili u snazi, dali amanet da Slovenci nikada neće moći da projektuju jedan beogradski most. Projekat mosta je zaista izvanredan, bar je bio takav u odnosu na sve druge koji su na tom konkursu bili predočeni, pa je posao članova žirija bio olakšan, dileme koji je od projekata najbolji nije ni bilo. Gubitnici, odnosno oni neizabrani, su digli glas tvrdeći da je cena prevelika (neko reče da je za te pare moguće napraviti četiri mosta a odgovor je sledio da je to tačno ali bi se radilo o mostovima preko Topčiderske reke … ) i da most nije primeren ambijentu i da će avioni da udaraju u njega i tako još po nešto, ali nije ni do danas jasno da li su oni protestvovali zbog činjenica koje navode ili je to prosto frustacija jer su izgubili projektantsku utakmicu od Slovenaca. No, to će morati da reše sami sa sobom a normalni će da grade neophodni most. Kada most bude izgrađen niko o tome neće više govoriti već će prelaziti Savu.
Inače most je klasično zamišljen, sa visokim pilonom i zategama te preskače Savu u dva koraka ne ugrožavajući plovni put, bez oslonaca u reci i nije nikakva inžinjerska novotarija, takvih mostova ima po svetu sijaset i sasvim su prihvatljivi. Biće jedan od prepoznatljivih znakova Beograda, videće se odasvud pa će se reći da kad vidiš pilon onda si blizu Beograda. Kada bude izgrađen utkaće se u matricu grada, biće njen sastavni i neodvojivi deo i neće biti pitanja zašto je tu i zašto tako izgleda. Uostalom grad tako i nastaje, kamen, pa kamičak, pa opet i opet i kroz vreme matrica se širi i osvaja prostor, a novi elementi, pruge, zgrade, mostovi, parkovi uvek obeleže vreme u kome su nastali pa tako i pamtimo grad. Osim toga, most se ne gradi svake godine pa i treba da se zapamti vreme kad je građen, pa makar tu belešku napravio slovenački arhitekta.
I nije most na Adi problem, on će služiti svojoj nameni i smanjiće broj automobila na Gazeli i brže će se po gradu motati i poruke, ako ih neko još nosi sa sobom, biće dostupnije. Uvek začudi potreba za otporom prema novom, nije sporno da treba što pre taj most, ali nekako drugačiji, ne onako kako je izabrano već kako bi moglo da bude a to što nije jasno kako, ide u drugi plan i nije tema. Primat ovde ima osporavanje dela od pojedinca ili grupe koja mu se pridruži, pa se ko zna kakve njihove frustracije time saniraju. To je kao neka kolektivna terapija, kao ono kad grupno ostavlljaju pušenje duvana i sede u krug i pričaju o štetnom uticaju nikotina, posle možda krišom zapale.
Beograd će imati sasvim novi most uprkos ostavljačima duvana. Uostalom, nije dobro prekidati tradiciju gunđanja i osporavanja, jer bi se time način života u gradu promenio te radi održanja gradskog duha … dobro su došli … a i oni će preko mosta jednom.