Beogradu se prilazi sa mnogo strana ali, ipak, najčešći prilazi su od Pančeva i Zrenjanina, pa sa Ibarske magistrale, zatim sa autoputa od Niša ili Zagreba, i najzad od Obrenovca. Postoji i ulaz na pristaništu ispod Kalemegdana za namernike koji plove. Prilaz gradu i ulaz, gradska kapija, treba da je reprezent onoga što sledi kada se kroz kapiju prođe, to je i poziv i dobrodošlica, pa je dobro ako je taj prostor lepo uređen i odgovara nameri grada da bude ljubazan i otvoren za sve putnike namernike kojima nudi svoju lepotu.
U Beogradu je i to drugačije, sasvim različito od ostalog sveta i posebno… Neuređeni beogradski ulazi u grad zapušteni su i nagomilani nekontrolisanom gradnjom koječega, bez ikakvog plana, i bez obaziranja na potrebu dostojnog prihvatanja dolazećih, ili ispraćaja odlazećih. Posebno je i to što prilazne puteve građani koriste za divlja smetlišta čime se zaokružuje ambijent, ali se iskazuje i stav građana o svom gradu i njihovom odnosu prema gostima. Posle tog utiska, večere i piće i lokalno gostoprimstvo neće biti sasvim dovoljno.
Slika koju namernik zatekne na prilazu gradu nije privlačna i ne stimuliše ga da uđe, ali šta sad, došao je tu i mora proći kroz kapiju. Na sreću, u samom gradu ponuda je bolja, Beograđani i atmosfera koju grad poseduje nekako nadoknade nevolju ulaznog doživljaja pa se taj nedostatak zaboravi, ali samo do odlaska, kada se ta slika vrati i namernik, na žalost, tu poslednju sliku o gradu ponese u sebi.
Suprotno tome, postoje kuće u Beogradu gde je dvorišna kapija veća od same kuće i naglašena, sa lavovima i labudovima, (u novije vreme i sa kamerama), i te kapije, koje liče na skulpture, imaju za cilj da se domaćin prikaže i dokaže prolaznicima i onima koji mu u kuću dolaze, da odmah vide sa kim imaju posla. Mala šetnja po Senjaku i po nekim predgrađima može posvedočiti koliko domaćini drže do sopstvene, lične prezentacije. I tu se njihov napor za identifikacijom završava, retko imaju ideju da je i gradsko okruženje važan deo njihovog prestiža. Oni su ćelija za sebe, egoistično i klaustofobično locirana u mali okvir placa, a izvan je nešto drugo i njih se ne tiče. Šteta je i po njih i po grad, naravno, ali do te lekcije tek treba stići u nekom vremenu koje dolazi.
A da stvar bude još gora, isti taj domaćin kroz svoju kapiju, sa koje ga sa obe strane vratnica posmatraju labud ili patuljak, iznosi svoje đubre i odnosi ga na ulazni put u grad, na kapiju grada, i tamo ga odlaže, pa tako stvara novi sadržaj na gradskoj kapiji. Kao da se želi poslati poruka o tome da i nismo baš srećni što se ovde dolazi, dolaznicima to naglašavamo posebnim uređenjem ulaza u grad. Taj konflikt u glavi pojedinaca je verovatno posledica smanjenog kapaciteta urbane kulture, ali i zaostatak iz vremena društvene svojine kada je sve bilo „naše” i kada je postojao neko ko se o tome brinuo, pa je i dalje iznenađujuća i zbunjujuća činjenica da je grad zapravo naš ada su sopstveno dvorište i kapija samo jedan njegov deo.
Mentalno stanje u glavama građana kada je u pitanju odnos „moje” i „javno” izaziva očaravajući konflikt: svoj plac je zaštićen, to reprezentuje pojedinca i pokazuje dokle je doterao svoj umišljeni prestiž, a ono okolo, na javnim putevima, ničije je i zato i ne treba da se oko toga maje. Dok god ovaj konflikt (u glavama) ne bude nekako razrešen, ulazi u grad će biti nedovoljno prilični metropoli i gradu budućnosti Jugoistočne evrope ma kako vredno gradske službe čistile ova mesta.
Dokle god Beograđani, posebno ljubitelji gipsanih lavova kao znaka uspeha, ne prihvate grad kao pripadajući deo svoje bašte i baštine, kao svoju sopstvenost za koju su odgovorni, posetioci Beograda će na ulazima u grad zaticati nesvakidašnji prizor koji im može delovati na trenutak neobično i zanimljivo, jer ti posetioci misle da je to namerno napravljeno, kao nekakav hepening, kao plasiranje umetnosti u javni prostor. Dobro je dok je tako, dok ne otkriju da je to posledica sasvim drugačijeg kreativnog impulsa baziranog na temeljnom manjku urbane i svake druge kulture.