Od kad je došlo do Promena pa se ljuštura raspala (ona što je čuvala građanstvo od spoljnih, pa kako se govorilo negativnih uticaja … ) pristigli su strani investitori namamljeni novim perspektivama i sa sobom poveli svoje arhitekte, koji projektuju, smišljaju i kreiraju zgrade po Beogradu. Ovdašnje, lokalne arhitekte, oni angažuju pre svega radi proceduralnih problema, da im razrade projekat a neki put i da ga zajedno osmisle. Ovde nisu uvek dobro primljeni niti dočekani sa pogačom i solju, a o cveću i osmehu da i ne govorimo, jer deceniju i po utiskivana klaustofobija u način mišljenja to ne dozvoljava i sprečava da susret bude kao kad u Beograd dolaze nekakvi pevači, svirači i razni drugi umetnici. Nije, naravno, samo to u pitanju. Ovde treba uočiti i doživljaj lokalnog arhitekte kao udar na sopstveni ego, ali i kao nepoverenje onih što imaju pare i žele ovde da ih ulože gradeći, u mogućnosti lokalnih arhitekata, a koje su, posmatrane iz ličnog ugla (lokalnog arh …), ogromne. Deset godina zatvaranja države i ograđivanja od sveta uz priču o apsolutnom savršenstvu na svim poljima, pa i u arhitekturi, umanjilo je mogućnost realne procene sopstvenog potencijala. Usput, izgubljena je navika, i još gore, potreba za komunikacijom.
Ne treba zanemariti ni činjenicu da arhitekta iz inostranstva na neki način uzima posao lokalnom stvaraocu, pa to liči ponekad na borbu za opstanak gde se procena i odgovarajući kriterijumi pomalo gube i zamagljuju druge aspekte iz domena realnog života. Strani arhitekta se ni kriv ni dužan javlja u ulozi agresora koji otima nešto što pripada isključivo ovdašnjim arhitektima po njihovom mišljenju, naravno.
Arhitekti iz instranstva projektuju razne objekte po Beogradu, posebno one velike, ne samo zato što su posebno obdareni. U jednom slučaju strani investitor, koji dolazi u sredinu sasvim nepoznatu, želi da ima nekog pouzdanog sa kojim je već bio u poslu, a drugo i važnije, strane banke ne daju kredit investitoru ako arhitekta nema osiguranje i garancije koje lokalni arhitekti ne mogu da obezbede. Ovo lokalnim arhitektima u Beogradu nije sasvim jasno čak ni kada im se objasni da svojim projektom mogu da nanesu veliku štetu investitoru. To, naravno, mogu i strani arhitekti, ali oni su pokriveni osiguranjem i garancijom pa je investitor bezbedan, ne mora sam da snosi posledice greške koja je svojstvena svakom kretivnom naporu.
Istina, još ne dolaze oni sa prvih mesta svetske top liste najboljih i najpoznatijih arhitekata, oni što krase stranice prestižnih časopisa. Za to nema para, veoma su skupi i zahtevni, kao, uostalom, i svaka zvezda. Oni se ne pozivaju da naprave nekakvu nadnaravnu arhitekturu, već da svojim imenom promovišu investitora ili grad, i da doprinesu prestižu na svetskoj pijaci. I Beograd će jednom imati moći da to uradi, ali prvo treba da sredi ono sa kanalizacijom i mostovima, pa da uloži u promociju putem angažovanja arhitektonske zvezde …
Inostrani arhitekti donose nova pravila kao što je uobičajeno u svetu, stroga, precizna i beskompromisna, pa se greške plaćaju i donose brigu i odgovornost arhitekti koji preuzme obavezu da u takvom aranžmanu učestvuje. Oni uspostavljaju novi red u komunikaciji, načinu razgovora o arhitekturi, to je jezik koji tek treba učiti jer bez znanja tog jezika ne može se u svet samo sa talentom koji se ovde poseduje, realnim ili umišljenim. Njihovo prisustvo je neobično važno jer su most sa svetom i mogu da pomognu da budu izbrisane godine kada su između Beograda i okruženja postojale izvesne prepreke. Njih treba doživeti kao provokaciju i izazov u neophodnoj mogućnosti otvorene utakmice, jer iz toga uvek izađe nešto dobro.
Čest je prigovor da njihovo prisustvo ne doprinosi očuvanju autohtone arhitekture Beograda i da oni u skladu sa pravilima globalizma kvare i urušavaju pomenutu autohtonost i gradsku tradiciju. To, naravno, zvuči sasvim uvrnuto jer se ne govori o projektovanju crkava, manastira i seoskih kuća gde jeste zabeležen trag autentične arhitekture naroda. Zaboravlja se da je uticaj na značajne stare beogradske zgrade došao iz Beča, Pešte i Praga, a sada lokalni arhitekti koriste modele iz savremenih časopisa pa tako kreiraju ovovremsku autentičnost.
I dalje ostaje pitanje ravnopravnosti inostranih i lokalnih arhitekata. Talenat nije sporan, znanje se stiče, ali ono sa osiguranjem i željom investitora da bude prihvatljivo zaštićen – za sada je nepremostiv problem. Država ima obavezu da pomogne i podrži svoje građane koji se bave arhitekturom i da im omogući iste ili slične uslove za pristup poslu kao što imaju stranci, mada ona to u ovom trenutku ne smatra za preku potrebu. Dok se to ne dogodi, ovdašnji arhitekti će pomagati strancima iz drugog plana, i najviše što mogu, ako to stranac hoće, je da budu upisani bar kao kooautori. Ali, i to je nešto.