Beograđani zovu Slaviju trgom, zvanično je to Trg Dimitrija Tucovića, sa sve nepristupačnim zelenim krugom na sredini oko koga kruži gomila automobila. To je verovatno zato jer je prostor zaista veliki i iz njega su pripuštene daleke vizure ka Hramu, Terazijama ili železničkoj stanici pa je to prostranstvo uticalo na građane da imaju takvo mišljenje. U Beogradu nema ustvari nekog neizgrađenog prostora takve veličine, pa je pusta želja da se ima impozantan gradski trg navelo građane da i ovu saobraćajnu raskrsnicu nazovu tako kako je zovu. Čežnja za trgom je razumljiva ali u ovom slučaju ostaće neuslišena, trg je u gradu mesto komunikacije građana u direktnom kontaktu, bar je tako odvajkada još iz stare Atine bilo, a na Slaviji komunikacija je uspostavljena samo putem sirena među vozačima, što ostale građane, pešake isključuje.
U gradskoj matrici to je značajno velika neizgrađena površina i moglo bi se reći da postoje uslovi da tu bude trg, pod uslovom da se sedam ulica koje traže svoj izlaz na ovom mestu stave pod zemlju. To je malo verovatno. Tako je Slavija u Beogradu, antitrg koji se smestio i razlio po ivicama ili obodu raskrsnice i čini pešači prsten, istina isprekidan pešačkim prelazima preko ulica, oko saobraćajnog čvorišta. Umesto pristupa trgu i njegovom težištu građani obilaze okolo i mogu sa daljine da osmotre bistu u sredini i ako ih ne dekoncentriše saobraćajna graja da razmene poruke sa Dimitrijem.
Urbana slika sadašnjeg krša na središnjoj tački Beogradskog grebena između Kalemegdana i Vračara je oduvek bila predmet planiranja i traženja poželjne slike i forme koju ovo mesto treba da ima, uvek se razmišljalo o trgu. I problem je bio u nemogućnosti da se dve činjenice usklade i pomire kao relevantan okvir za moguće rešenje. Jedna je sedam ulica koje se susreću u jednoj tački i za koje očito nema drugog rešenja već kako jeste, malo bolje uređeno, a druga je potreba da se stvori dovoljno širok i prostran plato bez preteranog saobraćaja koji bi mogao da bude preduslov za stvaranje trga.
Tako je duž celog Beogradskog grebena, od Kalemegdama do Vračara je Studentski trg, pa Trg Republike, pa Terazije, pa onda Slavija. Ni jedno od ovih gradskih mesta koja obeležavaju identitet Beogradskog grebena nisu lišeni saobraćaja koji na svim ovim gradskim središtima dominira, ni jedno nije trg, osim na kraju ispred Hrama je konzistentan prostor koji bi mogao da ima ime trga. Nije opravdanje za Slaviju, ali je to stanje stvari koje će možda promeniti energetska kriza i nedostatak goriva pa će automobili da budu uskladišeni negde daleko, pešaci će zauzeti njihovo mesto na svim mestima pomenutim a na grebenu su.
Svi dosadšnji urbanistički i arhitektonski konkursi za traženje forme Slavije su imali saobraćajnu raskrsnicu kao središte, pešaci su se motali okolo ili povremeno u podzemnim prolazima. Većina arhitekata, učesnika konkursa, se bavila okruženjem, arhitektonskim okvirom za saobraćajnu raskrsnicu a nju samu su tretirali kao datost sa dužnim poštovanjem. Bilo je naravno i drugačijeg pristupa, raskrsnica je razlivana na podalje okruženje, pa se gužva selila kod drugih Beograđana, ili je smeštana pod zemlju, i svi ti projekti su doživeli sudbinu vizionarskih viđenja. Otišli u zaborav uz predhodne pohvale za ispoljenu hrabrost ili uz neprilične epitete. Pa i onaj poslednji konkurs od pre neku godinu je arhitekturu okoline zaista dobro uskladio sa lepim prodorima ka Manješkom parku ili već gde, ali središte trga je ostavio za raspetljavanje saobraćajne gužve protiv koje zaista ne treba uvek imati negativan naboj. Cinik bi reako da ta gužva svedoči da je i Beograd poput drugih evropskih prestonica savremen grad u trendu i takođe kaže da su i ovde dostojni potrošači energije.
Definitivno, Slavija nije trg koji bi klasičari voleli, nije njihov tip niti se može i uz napor i verbalnu gimnastiku pod naziv trga podvesti, ali ne vidi se razlog da to mora biti baš tako; saobraćajne rasksnice ovog tipa se mogu videti koje kuda po Evropi, Trafalgar skver u Londonu ili Plas Etoal u Parizu u samom središtu grada stvaraju veoma jasnu sliku tih gradova i obeležavaju njihov identitet. Nema razloga da tako ne bude i sa Slavijom. Zašto se ne promišlja da i saobraćajna raskrsnica kružnog oblika koja je na ovom mestu odavno, može biti ravnopravan učesnik u gradskom identitetu i predmet za oblikovanje u likovnim i estetskim kategorijama kao i bilo koji drugi gradski element, zgrada na primer ili park ili neka druga poruka.
Dok se ovo sa dizajnom saobraćajne površine ne primi u glave i duše arhitekata i upravitelja grada ima i bez toga dovoljno elemenata za formiranje prostora i njegovog urbaniteta pa da i ta gradska pozicija bude deo niza događaja na grebenu.
Pomisliti na neki drugi spomenik na sredini kruga umesto Dimitrija, obeležije koje nije personalizovano i koje može na daljinu da komunicira sa gradom, naravno ne kao predlog iz prvonagrađenog rada sa javnog konkursa za koji se posle ispostavilo da je plagijat iz Japana, japanskog arhitekte. Ispred Narodne banke umesto zgrade treba da je naglašen pašački prostor koji bi obodna pešačka kretanja oko Slavije spojio između Nemanjine i Kralja Milana, Italijani su predlagali ovde muzičku instalaciju u pešačkom prostoru. Sedam ulica koje se ulivaju u kružni tok nude daleke vizure kroz gradsku matricu, i ne samo vizure, kroz njih sedam uspostavlja se komunikacija sa Čuburom, železničkom stanicom, Pravnim fakultetom i dalje sve do periferije Palilule, Kalemegdanom i najzad sa Dedinjem i senjakom.
Sve ostalo, oko spoljne ivice ulica i saobraćajnog kruga je mogući prostor za gradnju, naravno, velikih zgrada koje će formirati gradsku dimenziju prostora i lice nečega što bi se uslovno moglo nazvati trg, naravno, pod uslovom da arhitektura tih zgrada bude na nivou visokog izazova koji postavlja ovaj prostor. Sve to je važno, ali veoma bitno je odrediti suštinu prostora i ulogu u gradskoj matrici, pre svega, a to se ne rešava na stolu projektanta bilo kog. Naime, pitanje je da li Beograd poseduje moć da odgovori na takav izazov, da postavi pravo pitanje a posle će arhitekti već da nađu odgovor.