Beograđani često kažu da im je veoma teško kad se ruše stare zgrade ili neki kvartovi i kada se tamo, umesto njih, zidaju nove kuće i menja lik nekog kraja, Vračara, na primer. Ali ni drugi delovi grada nisu u tom smislu drugačiji. Nostalgija progovara i racionalni razlozi su tada u drugom planu, ili se uopšte ne pominju. Građani imaju utisak da se prošlost, događaji koji su nešto značili u predhodnom vremenu, koji su se desili baš tu a bili su važni za njihove živote, rušenjem i uklanjanjem zgrade, promenom izgleda grada, zauvek briše, a samim tim i njihovo sećanje ili sam događaj koji se tu zbio. Naravno, zaboravljaju da je matrica grada ili kvarta u kome su odrasli samo pre manje od jednog veka bila poljana ili naselje seoskog tipa, nešto slično slamu.
U neko predhodno vreme, devedesetih, kada je društvena svojina još bila u snazi, ali na izdisaju, građani su brinuli brigu o svemu i uglavnom čuvali parcele od urbane inicijative i eksproprijacije, čekajući bolja vremena. Tada je očuvanje čaršijskog urbanog tkiva, malih zgrada sa dvorištima i česmom u sredini bila primarna stvar, nikako nije bio dobro viđen predlog da se umesto prizemljuše planira petospratnica i svi su bili jednoglasni kad je to bilo u pitanju. Ključna reč pritom bila je očuvanje kulturnog nasleđa i identiteta grada. Posle je promenjena politika u vezi sa svojinom, građani postadoše, hvala Bogu, suvereni nad svojojm imovinom pa se odmah i njihovo viđenje urbaniteta Beograda promenilo. Novi kvadratni metri donosili su lep prihod građanima te zaboraviše borbu za očuvanje „autentičnog” Beograda i takvih njegovih vrednosti.
Negde početkom devedesetih plan za Vračar je bio izložen veoma oštroj kritici jer je predviđao da se male porodične zgrade izgrađene početkom dvadesetog veka mogu zameniti trospratnicama uz očuvanje parcele i tradicionalne ulične matrice. Kritika građana je insistirala na zahtevu da se tu ništa ne menja jer bi se tako uništio „duh” Vračara i njegov identitet. Posle desetak godina, početkom dvadeset prvog veka, revizija tog plana je ponovo bila kritikovana, ali zbog toga što je i dalje urbanista insistirao na trospratnicama a kritičari, uglavnom vlasnici malih kuća, nisu time bili zadovoljni, tražili su značajno povećanje visine zgrada i unosnije iskorišćenje svojih parcela. Od nostalgije i „duha” mesta nije ostalo mnogo, preovladao je lukrativni poriv, što je sasvim ljudski…
Da ne bi sve bilo ogoljeno i dosadno, građani su skloni da svoj pogled usmere ka parcelama u neposrednom okružju i da gunđaju kada komšija gradi ono što su oni već učinili na svojoj parceli, ili pak imaju nameru. Svest o svojini ograničena je na sopstvenost, a sve okolo je i dalje „naše” i tu se ima pravo na primedbu, tuđa svojina nije još uvek dobila pravo građanstva, a nostalgija i duševni bol koji izaziva promena prenesen je sa svoje parcele na komšijsku ili već neku drugu, samo na mom placu mora da se čuva istorija ali samo do dobre ponude nekog investitora.
Isto tako, javni prostori koji se formiraju radi novih ulica ili proširenja postojećih za pozicioniranje javnih objekata, škola, obdaništa ili parkova predmet je veoma žučnih rasprava i protivljenja, mada svi kažu da su takvi objekti neophodni i baš je dobro što je tako predviđeno, ali ne mora to da bude tu, baš na mestu gde je nečija pacrela, kod komšije je mnogo bolje jer je tamo teren pogodniji za zidanje opšte korisnog zdanja. Razlog za ovakav stav građana je i ovde potaknut lukrativnim potrebama pa se opšti interes stavlja u drugi plan ili se posmatra kao nešto što ugrožava ličnu slobodu, prava na svojinu, ili se smisli neki drugi razlog, nostalgija, očuvanje nasleđa.
Da bi očuvali svoj dignitet i da bi otklonili sumnju u svoje dobre namere prema opštem dobru i gradu, građani svu odgovornost uglavnom prebacuju na investitora kao zločastog činioca i uzročnika promena i uništavanja kulturnog miljea koji urbana matrica ima. Nostalgija se pretvorila u hipokriziju, nađen je krivac i izložen na stub srama, on pokriva glad za profitom i čini građane čiste pred Bogom i ljudima, i pred Beogradom, naravno. Zaboravlja se da je svaki građanin koji je prodao svoje imanje investitoru samim tim postao investor i aktivni učesnik u promeni i uklanjanju urbaniteta koji budi nostalgična sećanja i mami suzu u oku.
Naravno, u životu sve ima svoju cenu pa i urbanitet grada, nostalgija i žal za prošlim vremenima i želja za očuvanjem istorije grada. Može se govoriti o nostalgiji kao ispriki, a cilj je zaštita lične svojine, što je inače sasvim legalan poriv i obaveza čak, ali i o stepenu urbane kulture i razumevanja grada. Urbana kultura podrazumeva ne samo poštovanje pravila života u gradu sa aspekta pridržavanja urbanističkih pravila, gradske higijene, parkiranja ili nešto slično. Mnogo važniji je odnos prema zajedničkim potrebama, javnom dobru i kada to bude etablirano kao deo građanskog doživljaja grada, onda će i nostalgija za prošlim biti iskrena i u pravoj meri utkana u razmišljanje o Beogradu. Dotle, treba biti strpljiv, na građanski način.