Ko gradi grad – pitanje je koje se postavlja oduvek. Nekada su to radili svi koji su imali potrebu za gradnjom i manje više spontano, onda su se umešale vođe plemena a kasnije vladaoci, i gradili su razne forme naseobina, sela od blata i granja, kamene kuće i bogomolje, kasnije, kad su stekli zemlju i kmetove, gradili su tvrđave sa dvorcima, zatim katedrale, letnje i zimske rezidencije kojekuda, pa tako, tokom istorije, sve do Miteranove Opere ili nešto ranije do Titovog Novog Beograda. Sada to čine kompanije, preduzeća i pojedinci pre svega, (generalno ih zovu investitori), država i gradovi, naravno, ne zaostaju, ali zna se ko je glavni jer kad i država investira, sredstva dobavlja iz poreza koji plaćaju preduzetnici i investitori.
U virtuelnom istoriskom pregledu ko je šta gradio, kada i zašto, može se sačiniti poduži spisak vladaoca (za njih se pouzdano zna šta su radili) i investitora (oni zgradama daju svoja imena pa se tako prepoznaju), ali za mnoge zgrade, čak veoma značajne, ne zna se koji to behu arhitekti – autori. Za srpske manastire se zna vladar, ktitor, ali ko je nacrtao manastirski plan ili gradio bez plana u većini slučajeva je slatka tajna. Pa i danas se, valjda kontinuiteta radi, kad se u medijima govori o nekoj zgradi, retko pomene arhitekta, uobičajeno je da visoki gradski zvaničnik preseca onu crvenu vrpcu i otvara školu ili tako nešto, daruje zgradu narodu, a arhitekta se okolo muva, pa ako ga neko, onako skrajnutog, spazi ….
Retke su prilike kada arhitekta biva prepoznat i najavljen, to pripada samo pojedinima koji su se nametnuli, ne uvek svojim umećem, već potrebama tržišta. Kada investitor želi da poboljša svoju poziciju na tržištu nečim sasvim posebnim, kada želi da se promoviše kao inovator ili da stvori zadužbinu i hoće da ga pamte, tada bira arhitektu sa top liste ili promoviše nekog nepoznatog kao novu zvezdu i dopušta mu slobodu, ne radi nove arhitekture, već, naravno, sebe radi. Ima slobode stvaranja i usled neznanja investitora, kao kada je mladi arhitekta, početnik, projektovao prvi kolumbarijum na Novom groblju u Beogradu sasvim sam, ne zato što je upravnik groblja želeo da stvori nešto novo i da promoviše slobodu stvaralaštva u arhitekturi, ne, o kolumbarijumu ništa nije znao kao ni sam arhitekta, već mu je bilo jednostavnije da svu odgovornost prepusti arhitekti. A beše mlado pa ludo, pa i nije loše ispalo.
Jedan arhitekta jednom reče: „Naša struka (arhitektonska … ) je tu da životnu sredinu učini prijemčivijom i boljom za život, rad, odmor i time predstavlja posrednika između investitora i društva!” To bi bilo sjajno da imalo odgovara realnom zbivanju na planeti jer niti investitor ima potrebu da mu neko posreduje, osim oko poreza ili dozvola, društvo o tom posredništvu, dakle, o ulozi arhitekte, nije uvelo ni pravila, a o zakonima da se i ne govori. Bez toga arhitekta nije u igri i zavisi samo od dobre volje političara ili investitora. Ta pozicija mu ne jemči ništa, može samo da nudi svoje misli na pijaci, ukoliko uopšte do nje dođe, ponekad se desi da ih neko i kupi, i onda je pravilo potvrđeno izuzetkom.
Grad ima nesumnjive koristi od investitora, bez njih nema napretka niti boljeg gradskog života i njihov odnos sa gradom je jasan, radi se o uzajamnoj podršci i obostranoj koristi. Zabluda arhitekte ili svih iz te branše je, kao što se vidi iz predhodno navedenog citata, da su oni ti koji bolji život donose svojim delanjem i svojim dizajnom. Arhitekta samo artikuliše uslove mnogih struka i dizajnira u tom okviru, program, želju i nameru investitora pretvara u prostor i zgrade, tera modu jer u većini slučajeva investitor želi da bude u trendu sa zbivanjima da bi opstao u konkurenciji. Političari sa svoje strane takođe žele promociju, a nova škola ili pozorište su dobre prilike za to i ne treba imati iluzija da će se oni baš mnogo baviti stvaralaštvom i dizajnom, važno je da se to obavi na vreme, do zakazanog otvaranja i slikanja za medije.
No vremena se menjaju, čini se na bolje. U nekoliko prethodnih godina arhitekti, naravno ne masovno, dobijaju priliku da se pojave i iskažu kao autori, jer je arhitektura po tržišnim regulama postala sredstvo u marketinškoj igri gde se kupuje i prodaje, pa ako imaš prestižno ime arhitekte na svom proizvodu onda ćeš bolje biti pozicioniran na pijaci, kao što je to u svetu mode ili na estradi. Čak se neki put bez prave osnove promovišu pojedini arhitekti i prave od njih zvezde da bi se tako učvrstila pozicija investitora ili političara. To je sasvim dobra i unapređena situacija u odnosu na ranije, kad arhitekta beše nekako neimenovani izvoiđač radova po ugovoru, a kad ugovor istekne i kuća bude zrela za slikanje, on nestaje i čeka istiha sledeći ugovor.
Civilizaciska je odrednica da se arhitekturom prikazuje okvir nekog zbivanja, društvenog, političkog, umetničkog, kulturnog ili već kakvog, a da ta arhitektura kad prođe uzrok ili razlog zbog kojeg je nastala baš tada i takva, ostaje kao spomenik i svedočanstvo o onome što je bilo. Veoma često ta arhitektura postaje prestižni znak jedne civilizacije, epohe ili nekog značajnog događaja a da se o arhitekti koji je taj znak ostvario malo ili nikako ne zna. Dolazi vreme kada će i arhitekti biti imenovani kao tvorci svog dela pa će se izjednačiti sa dizajnerima obuće, da ne kažemo pomoćnicima šustera, za koje je to sasvim normalna stvar.