Beograd je stasao u veliki grad i nadalje se neprekidno povećava, ponešto u visinu, ali najviše u širinu, zauzimajući teritoriju pretežno ka jugu, pa je sad već negde iza Lazarevca, a tu je i Mladenovac, Sopot, Grocka… Ka severu nekako rast nije naglašen, tamo je valjda još u podsvesti Austrougarska, pa to preko vode i nije neki pravac za graditi kuću, jer šta ako se carevina opet probudi i poveća poreze i traži da se na posao dođe na vreme. Ustvari, pitanje je sledeće: koliki je Beograd i šta je sve zaista gradsko na toj ogromnoj teritoriji gde se sada nalaze sve opštine, pa i one nabrojane koje to ranije nisu bile. Dok su bile prigradske postojala je neka logika; prefiksom „pri” naglašena je njihova naklonost prema Beogradu, naravno i Beograda prema njima, ali nisu bile gradske već svoje, samosvojne, sa svojim lepotama, budžetom, problemima i lokalnom samoupravom, jednom rečju – decentralizovane. Lokalna samouprava beše donedavno jasan termin: lokalno, ograničeno na teritoriju. Mislilo se pre svega na smanjeni obim teritorije koju jedna opština može da sagleda. Sada je odjednom lokalna samouprava porasla na teritoriju celog, i to uvećanog grada Beograda, sa svim gradskim i nekada imenovanim prigradskim opštinama. I postavlja se pitanje: pa šta je tu sada lokalno, sve to pre liči na globalno čime se dokazuje da grad sledi planetarni trend i uključuje se enrgično u proces globalizacije. Prigradske opštine su postale gradske po Statutu Beograda, stekle su gradski status, naravno, samo virtuelno, pa se onda može postaviti i pitanje šta je sa raznim varošicama po Srbiji koje ne mogu da dobiju status grada? Gradovi su pre svega određeni prema broju stanovnika i taj statistički kriterijum je nepravedan. Ako je samo broj stanovnika merilo a ne i gradskost, ambijent, pismenost, pristojnost, dovoljno razvijeni kriminal, dovoljan broj prostitukti po glavi stanovnika, kulturni život sa pozorištima i muzejima, mogućnost raspolaganja građevinskim zemljištem, organizovanje lokalne samouprave itd, onda se dovodi u pitanje i ono što je do sada bilo uvaženo kao gradska teritorija, da li bi svaka od njih mogla da izdrži sve te kriterijume? Ovako, Beogradski primer može biti poruka za sve brojčano nedostatne varošice da zatraže isto tako status grada, ali i državi, da možda ujediniti sve što je naseljeno u Srbiji u jedan grad i tako praktikuje lokalnu samoupravu na globalnom planu.
Politička potreba za asimilacijom što veće teritorije i većeg broja stanovnika je jasna – tako se biračkom telu lakše mogu prenositi poruke, a smanjuje se mogućnost autonomnih akcija u lokalu, svaka vrsta decentralizacije, i centralna vlast može efikasnije da deluje. ( da kaže, na primer, tamo u Lazarevcu šta je za njih bolje, mada oni imaju rudnik i Kolubaru i sami prave struju). Mladenovac nema mnogo da ponudi, ali tamo postoje neki glasači pa je dobro imati ih na oku, šta košta da košta. Metropolitansko područje je, svakako, odavno etablirana kategorija u svetu oko metropola, i to je posledica potrebe boljeg iskorišćenja potencijala, organizacije funkcionisanja komunalnih servisa i stvaranje šireg tržišta, ali ipak, lokalna uprava je ostala neprikosnovena u svakom delu prostora koji je postao deo metrpolitena. Naselja, varošice, čak i neki gradovi koji su ušli u tu konglomeraciju očuvali su svojstvo bića, identitet i osobenosti koje su imale, uz unapređenje koje nudi metropolitansko udruživanje. Svako tu nešto doprinosi ali se veoma pazi na samosvojnost i osnovni princip lokalne samouprave – da svojim potencijalima upravljaš u svoju korist, ali i na polzu okruženja.
A šta je sa Beogradom kada mu se pridoda teritorija za koju postaje odgovoran, teritorija koja sobom nosi i neke nove poruke i navike, da li se time razliva njegova konzistencija i obezličuje i razvodnjava identitet i da li se time uprosečuje potencijal gradskog lica i sadržaja, stvaran odvajkada? Da li se tako stvara nešto što nije ni selo ni grad, ni Mladenovac ni Beograd, ili oba pomalo, i kako se susret dva entiteta, koji se pojavljuju kao sasvim posebni, uređuje, i ko na koga utiče? Nije namera da se osporava veći teritorijalni obuhvat i sve što sa tim ide, princip stvaranja metropolitanske aglomeracije podrazumeva predhodno usaglašena pravila udruživanja sa kojima su svi saglasni; mešanje u tuđe živote, ma sa koje strane, važi kako za donedavno prigradske opštine tako i za Beograd, i oduzimanje ali i davanje prava i obaveza, mora imati obostranu saglasnost.
To praktično znači prebacivanje odgovornosti iz opština na grad kad je u pitanjiu urbanizam, budžet, građevinsko zemljište ili šta sve već, pa može neko nedobronameran da proglasi nepoverenje grada u potencijal ljudi iz lokala, navodno oni iz centralne zone, to bolje znaju… Neće li se možda oni, bivši prigradski, tako prikraćeni za neka prava i obaveze naći uvređeni i pomalo nezadovoljni, a i elan bi mogao da im splasne? Opštinama ostaje uglavnom da trpe gnev građana čak i za stvari za koje više nisu odgovorne a već je odavno neprimereno savetovati ih da idu u grad po odgovor. Lokalna samouprava i stvaranje ambijenta da ljudi neposredno uređuju prostor u kojem žive bio je veoma praktičan cilj i davao je šansu da se oni bore za ostvarenje svojih želja i da sami, svojoj voljom, menjaju ambijent u kojem žive. Tako je obećavano, to je bio i politički cilj, možda prerano postavljen i biće opet tema kada se bude govorilo o ulasku u Evropu, jer tamo se drugačije ne ume ni misliti, a kamo li funkcionisati…