Kako Beograđani gledaju na lepotu i uređenost svog grada i šta zapravo žele, koje su vizije i snovi o gradu u kojem žive, i kako podnose žal što snove ne vide ostvarene kad izađu na ulicu? Iz onoga što izgovaraju, kroz gunđanje i prekor, imajući svakakve primedbe, neki građani hoće Beograd kao Pariz ili Beč a neki drugi, takođe sugrađani, ne mogu više bez vode i kanalizacije, a i jedni i drugi su, u najvećem broju, u opštoj nemaštini; tu su bar jedinstveni i jednaki, oni koji imaju i oni koji se svako jutro prebrojavaju hoće li biti za danas…
Svi uglavnom hoće lep i poželjan grad, svako, naravno, u okviru svoje potrebe i svog viđenja, da sve bude velegradski na ulicama i trgovima i da blista kao napirlitana pevaljka, a šta je ispod šminke, kakav je sadržaj i čemu to uopšte služi, i nije tako važno. To je posledica kulturnog obrasca koji se izrodio u protekle dve decenije i manjka moći da se sagleda suština. Treba se podsetiti prohujalih vremena dok je bio u funkciji sistem građanskih vrednosti, jer iz toga proizilazi i izgled grada i ambijent, u saglasiju sa realnim potrebama i mogućnostima. To je sad malo skrajnuto, jer savremeni, bolje reći ovdašnji ali ni Evropa nije daleko, sistem vrednosti više poklanja pažnju skrami. Ako bi ih neko uputio da uporede svoje stanove, na primer, sa svojim snovima i željama o gradu, možda bi ih taj očit prikaz prizvao u realnost. Disproporcija je očita i pomalo nemilosrdna, ali građani, što je ljudski, nalaze utehu i potporu u bežanju od nelepog stvarnog sveta i zatvaraju se u viziju, a kada je ne nađu očituju krivca, a ko bi bio drugi nego bilo koja vlast. Pa i jesu u pravu na neki način …
Prirodno je da građani sanjaju i žele taj Pariz (bar sa vodovodom), ali je neverovatna nemoć ili nedostatk želje da se sagleda realna situacija, pa je bežanje u viziju i stvaranje virtuele stvarnosti neki izlaz. Tako se u Beogradu stvara mišljenje o gradu i njegovom izgledu, a svest o javnom prostoru koji je neizostavno u relaciji sa privatnim i gde je ravnoteža potrebna – nije u modi. Razumevanje neophodnog usaglašavanja javnog i privatnog treba da formira mišljenje o gradu, jer je novac za javno u vezi sa novcem za privatno. Grad je proizvod snage društva da usaglasi potrebe i mogućnosti; bilo je perioda kada se na to nije gledalo, politici je bio potreban velelepan grad i gradila ga je država, građani su bili siromašni i nije bilo uobičajeno da se pitaju za bilo šta. Sada je malo drugačije, nema trošenja jer saldo to ne dozvoljava, pa se grad prostire prema guberu; građani to još nisu sasvim razumeli, a kada bi ih pitali hoće li put, tri obdaništa ili treći obrok svakog dana, onda bi nastala zabuna i oklevanje, jer su decenijama navikavani da to neko drugi treba da uradi a da sa njihovim prinadležnostima to nema veze…
Prelaz iz socijalne države u tržišnu se odnosi i na grad naravno, i stres usled nerazumevanja te promene je ogroman. Nesporazum je pre svega inidividualan, svako nosi svoje breme, posle iz toga nastaje i nezadovoljstvo građanina gradom, od popločavanja trotoara kamenom ili betonskim bojenim pločama, do izgradnje vodovoda ili opere, obilaznice, mostova, ulaska Beograda u dvadesetprvi i drugi vek na velika vrata, dok je u kući tapacirung na fotelji pomalo iskrzan a krečenje odloženo za bolja vremena. Možda, kad već ne mogu sebi mnogo i dovoljno da priušte ipak mogu da nađu zadovoljenje na lepo uređenom trgu ili novom parku …
Sve može da liči na ono sa hlebom i cirkusom, kao oprobani model za upravljanje narodnim masama, a taj rimski izum traje i do danas, pa obećanja glasačima idu uglavnom tom linijom. Posle se nekako svi zabezeknu zašto se to obećano nije realizovalo pa se svi pomalo osećaju prevareni i uskraćeni za izgled metropole iz novogodišnje noći u Riu, Parizu ili već gde. Uostalom, političari građane pre svega vide kao birače pa su im obećanja tako i iskazana. Problem je što građanin sedi u skučenom stanu, jede sarmu i pije pivo iz plastične flaše, gleda prenos dočeka Nove godine iz svetskih gradova i pita se zašto i moj Beograd nije takav. Dve pozicije, raspolućena ličnost građanina koji teži nečemu što baš i ne razume ali misli da bi mu bilo lepo, a previđa svoju jedva pribavljenu sarmu i flašu piva.
Beograd jeste zaista, ovog trenutka, u neizvesnosti, a kako će Beograđani koji su ovih godina na doškolovavanju o tome šta je grad i kako funkcioniše ( kako se pare troše i kako se zarađiju, kako grad podmiruje svoje i njihove potrebe i želje), brzo naućiti još preostale lekcije o svemu tome? Pitanje je umeća učitelja da se izbore za dobro naučene lekcije i utuve ih Beograđanima u glave. Neizvesnost a i nezadovoljstvo građana će verovatno potrajati do ispita, što ne znači da će ga svi položiti. Uostalom i političari bi trebalo u istu školu, jer tamo ima i lekcija o tome šta se sme, bez obzira na glasanje, obznaniti u javnoj komunikaciji kao namera ili ponuda, naročito ako za to nema realnih mogućnosti, ili za čim pouzdano znaju da nema potrebe.
Do kraja ispitnog roka čije vreme održavanja nije baš precizno određeno, mada će ga svakako biti, trajaće zahtevi i želje iz snova, ali i nezadovoljstvo što se vizija, svakog građanina posebno, ne ostvaruje. Ipak knjige u šake i zagrevanje stolice je neminovno, od šamlice do fotelje, učitelji ne bi trebalo da su prestrogi, pa će se stvari nekako dovesti u red. Kad tad …