Kažu da svetska ekonomska kriza natkriljuje i Balkansko poluostrvo pa i arhitekturu koja se tu našla, a i onu za koju se veruje da će ovde nastati u nekom vremenu koje dolazi. Ekonomska kriza je postala još jedno opšte mesto i globalno prihvaćen naziv za sveopšte nevolje, ne samo u bankama i džepovima ljudi već i drugim oblastima bitisanja, jer zadire i širi se u kulturu, umetnost, nauku, mišljenje, navike, način života… Arhitektura, takva su iskustva od ranije, prva oseti stres i nevolju nemaštine i straha onih što investiraju ili onih što posle kupuju izgrađenu robu. Arhitekti tada ne projektuju, nisu pozivani niti su (privremeno) potrebni. Proći će naravno i ova pojava, ne zna se baš kada ali neće biti večna, pa će sve krenuti ispočetka. A šta dotle?
Manje se gradi ili se uopšte ne gradi, u svakom slučaju gradi se skromnije, i već se traže forme i materijali koji u krizi ipak omogućavaju da se gradi ali i da se proizvede roba koja se može nekako prodati osiromašenim kupcima iz bilo kog miljea. Arhitektura i građenje su oduvek deo tržišta i zavise od njega, prilagođavaju mu se i povijaju prema mogućnostima. Arhitekti tada mogu da uvide u punoj meri da su realan deo drušvene zajednice i da ne mogu delati van nje, ma šta o sebi mislili. Opomena je puštena u vidu poruke o nadolazećoj nepogodi još ranije, ali nije ozbiljno shvaćena niti su je razumeli upravo oni koji su u najneposrednijem dodiru sa stvarnim životom. Među njima i arhitekti.