Arhitekta ima pred sobom, svojom voljom, beli papir ili neizmernu dubinu ekrana, i započinje skicu zgrade a posle iscrtavanja postavlja pitanje zašto je nacrtao baš to što mu je iz ruke izašlo, kako to da se desi baš tako nešto na belom papiru na kojem pre nije bilo ništa. Od svih mogućih oblika buduće zgrade, na papiru se pojavio jedan koji je, veoma često, uzročnik rađanja dilema, a onda sledi i pitanje šta je bilo u glavama arhitekata koji su bitno menjali arhitekturu u pojedinim vremenima, na primer Korbizije, pa Rajt ili neki koji sada upravo to rade negde na planeti ali i zašto je grčki graditelj hrama baš tako nešto uradio a oni su isto tako bili prozivani od belog papira koji je ležao pod njihovom rukom, koji je iščekivao i nemo postavljao pitanje, očekujući odgovor …
Čini se, sa strane gledano, a to uvek znači i olako donošenje zaključka, da arhitekta polazi od poverenog mu zadatka, ima program i namenu zgrade, ima urbanističke uslove, građevinske linije sa visinom zgrade, potrebne površine, oblik i reljef parcele, okruženje i susede, ima pravila, norme i zakone, sve je zadato i nekako određeno pa se ne vidi razlog za dileme i lutanja. A ipak postoji toliko mogućnosti, neizmeran broj sasvim različitih interpretacija zgrade, uprkos naizgled jasnoj zadaći. Sa slikarima je jednostavnije, pristupaju belini sa idejom, ali u toku stvaranja moguće je da se skreće, menja ili potpuno promeni tema, jer je samozadati zadatak sasvim lična stvar i okolini nepoznat. Najzad uvek se može reći da se baš to htelo a ako i ne uspe, slika se okrene licem zidu ili je moguće prefarbavanje. Grešna zgrada uvek nadživi i pokazuje se, uprkos svima.
Možda je to zato što arhitekta nosi neku svoju priču i neprekdno pokušava da je udene u svaku novu projektantsku avanturu bez obzira šta je tema ili gde je. Neispričana priča odnekada je kao davno učinjena krivica koja se može iskupiti njenim iscrtavanjem bilo kada, u svakoj mogućoj i pruženoj prilici, a na osnovu izazovu belog papira. Krivica ne mora biti lična, to je i reakcija na nešto izgrađeno ranije, možda u prošlom veku, što je ranilo grad, a arhitekta to doživljava kao svoju krivicu i neprekidno i iznova želi da je ispravi i crta ne bi li, možda, dobio oprost.
Naravno, arhitekta čezne da smisli novo i da promeni svet putem forme i ambijenta i to nije uvek moguće, dilemu povećava strah da se ponovo ne učini zlo nanovo kojim će se opteretiti oni koji dolaze, pa zatim nemoć da se ponudi nova forma ili traganje za onim što beše i napor da se pronikne u tajne okruženja koje su neki drugi arhitekti stvorili ranije, poveravajući belom papiru svoju misao. Nemoć da se odupre modi, stereotipu, želji investitora ili naručioca i najzad, odustajanje od svega, naročito nametnutim obavezama, i onda se crta več viđeno i sasvim obično i da se prepisuje ono sa drugog ćoška ili iz časopisa, ili usput viđeno sa nekog putovanja. To je sasvim prihvatljiv izlaz iz košmara koji je arhitekta sam sebi nametnuo prihvatajući se belog papira.
Beli papir nije samo saučesnik, (mada se kaže da trpi sve i svašta i ne žali se kao da zna da greh pada na onog koji ga rabi i troši), on se ipak ne može sasvim izuzeti od krivice. Beli papir ima bezbroj slojeva, kao listovi u knjizi, ispod onog gore po kome crta i ucrtava vizija. Slojevi nose sobom razne priče koje su u njih dospele iz prošlosti i iskustva drugih, to se budi samim tim što je beli papir dodirnut, belo postaje polje gde se steknu na mah sva htenja koja je arhitekta imao oduvek. Ti slojevi su nevidljivi ali su u stanju da šalju beskompromisne i neuvijene u oblande poruke i ne mogu se istrgnuti u besu kada crtež ne biva onaj željeni. Slojevi su prisutni i deluju na površini ne trudeći se da vode i koriguju ruku i duh arhitekte, ostavljaju ga samom sebi a zadržavajući pravo na komentar. I to je neprekidni dijalog koji se neki put može izroditi u sukob i potpuno nerazumevanje pa je ishod na kraju, crtež kojim ni beli papir nije zadovoljan i pokušava da ga zbaci sa sebe a ni arhitekta, jer mu nacrtana vizija gubi oslonac i mesto. Čak ni prirodan pokret gužvanja i bacanja papira pod sto ne oslobađa arhitektu, jer nacrtano na belom papiru ostaje kao sloj, kao neprekidna opomena.
Arhitekta, najzad, ima mogućnost pobune protiv tih uticaja i odbacivanja poruka i zavladavanja belim papirom ukoliko ne može sa njim da se sporazume i da tako traži put u novo i unapređuje arhitekturu ili bar da se dovede u situaciju da misli da je to postigao. To je izlazna strategija, pobuna arhitekte protiv poretka stvari i želja da se oslobodi. Žudnja za slobodom, potreba da se otkriva neki novi svet i nudi budućnost, bilo da ugađa svom egu ili da veruje da mu je određeno da je upravo on taj koji će ponuditi novi govor, mada nikada nije sigurno da će to postati način izražavanja svih, ili će biti samo jedno od lokalnih narečija.
Beli papir može da pozove arhitektu na pobunu, može da izaziva na sukob sa stvarnošću čak, da nudi svoju belinu i da dovodi arhitektu u situaciju da prihvati provokaciju da bi tako zajedno iskoračili u novi prostor. Ili da čekaju, zajedno, neku novu priliku.