Iscrpljivanje planete je zaista preterano, mnogo je potrošača i više nije moguće proizvesti dovoljno robe od izvornih sirovina za nekoliko milijardi Zemljana, pa se svet okrenuo korišćenju već potrošenog, upotrebljenog, reciklira se sve što se može, voda, hrana, vazduh, papir, uskoro će ostati malo toga što je priroda stvorila i roba će biti na neki način iz druge ruke. I zgrade su došle na red, nije u pitanju uobičajena rekonstrukcija već promena bića zdanja gde, što je zaista sasvim novo, arhitektonika lica zdanja nije u prvom planu. Industriski objekti koji su se zatekli u naraslim centralnim zonama grada i koji su izgubili svoju nekdanju funkciju, bilo zato što su prevaziđeni tehniološki, zato što zagađuju okolinu, zato što je zemljište skupo, zato što je neisplativo da se unaprede tehnološki su najčešće predmet reciklaže, uz njih ili sa njima reciklura se i okolina pa je zato urbana.
Zemljišta za novu gradnju, posebno u gradovima su izgleda iscrpljena, stara već izgrađena mesta su poželjna jer vrednost investicije, ukupna ekonomija izgradnje, uloženi novac i vreme do useljenja u novi sadržaj svakako daje bolje rezultate kada se na već opremljenoj parceli koristi postojeća konstrukcija zgrade, temelji posebno, pa investitori to kapitalizuju ne samo da bi uvećali profit, već da bi uopšte mogli da grade. Ne radi se samo o novcu, u nekim gradovima, i u Beogradu, industriski kompleksi ili lučka postrojenja i prateće zgrade, stari magacini, štamparije, imaju vrednost posebnog ambijenta koji po negde jeste identifikacioni znak grada, primereno je tada očuvati osnovni prostorni oblik, dimenziju, urbani lik ili siluetu, a unutrašnjost prilagoditi novoj potrebi. Nova arhitektonika se podrazumeva. Ponuda na tržištu je neodoljiva ne samo zbog cene, već i zato što je stanovati ili raditi ili trgovati u takvim ambijentima atraktivno i sasvim gradski.
To su sve odavno izračunali i već koju deceniju razrađuju temu i grade na Liverpulskim dokovima, u Barseloni, i mnogim gradovima koristeći zgrade u koje se funkcija zbog koje su nekada građene nikada više neće vratiti, usled nerentabilne proizvodnje i zato što potreba za tim proizvodima više ne postoji. Zgrade koju takva sudbima stiže, već koju deceniju u gradovima širom Evrope se pretvaraju u sadržaje primerene i bliske centru, stanovanje, poslovanje, kultura, sport ili pijace. Reciklaža, urbana ili arhitektonska je svetski pokret koji se nameće ne kao moda, već kao neophodna potreba i jedna od važnih kapija za izlaz iz problema u koji se planetarna ekonomija upetljala. Virtuelno bogatstvo i blagostanje zasnovano na kreditima bez podloge je prekonoć zanemoćalo i planeta u strahu da ne postane neprimereno siromašna traži izlaz u onom što je do sada stvoreno a nije dovoljno iskorišćeno i potrošeno.
Kod nas naravno ide malo sporije, priča se o tome ali nekako ne ide dovoljno brzo i sa dovoljno entuzijazma. Do juče, društvene firme su bile vlasnici tih industriskih zamrlih poduhvata pa i zgrade u kojima je stvarala radnička klasa a koja je trebala da nas svojim delom približi svetloj budučnosti. Sada u procesu privatizacije čeka se da vlasnik pošto je kupio kompleks odvažno započne njegovu reciklažu i novu imovinu privede nekoj savremenoj i potrebnoj nameni. Vlasnici novi ili stari još nisu sasvim otkrili prednosti koje se mogu izvući iz napuštenog ili zanemoćalog industrijskog objekta pa i dalje žele da ga ruše i posle zidaju nešto novo, visoko u principu, što smatraju probitačnim i profitabilnim, mada i taj profit ima sto lica. Čeka se i nije mnogo, bolje reći nisu iskorišćene mogućnosti koje se nude, urađeno ali priča se primila, prihvaćena je, urbansiti su počeli da to kao temu unose u svoje planove što je doskora bilo nemoguće i sada to nije baš toliko avangardno.
U Beogradu ima nekoliko industrijskih zgrada koje su se zatekle razvojem grada u centralnoj zoni, mlin kod Mostara, „Beko” preko puta Zoo vrta, IMT u Novom Beogradu, lučka postrojenja i magaciji u Luci na Dunavu, i još na mnogim drugim mestima što sve čeka da se reciklira jer jeste sve to značajan gradski resurs. Ima nekoliko zgrada, putničko pristanište na Savi ispod Kalemegdana, Fabrika čarapa „Partizanka” iza opštine Zvezdara, Eurosalon kod Beogradskog sajma, koje su reciklirane i jesu dobra i primerna pokazna vežba za sve ostale moguće promene na ovu temu u urbanoj matrici Beograda.
Beogradski primer, u pokušaju, urbane reciklaže je kompleks „Žitomlina”, silosi i mlin sa magacinom na samoj obali Dunava, uzvodno od Luke Beograd. Vlasnik zgrada je prihvatio mišljenje arhitekte da nije uvek najbolje rešenje da se po prestanku potrebe za ovim postrojenjima sve poruši i zatim zidaju nove stambene i poslove zgrade na tom mestu, već se novi sadržaj može ostvariti zadržavajući stare građevine. Unošenjem nove namene u postojeći silos i mlin, u staro telo novu dušu, ne pravi se samo dobar posao profita radi, zapravo nudi se sasvim nov proizvod, atraktivan i poželjan prostor za stanovanje i poslovanje, na samoj obali Dunava sa pogledom na beskrajnu širinu na drugoj obali, čuva se decenijama naviknuta i pogledu ugodna silueta sa reke ali i sa Beogradskog grebena. Gradski znak. To je prirodan i primeren poduhvat obnove gradske urbane strukture, može se reći, nenasilnim načinom, poduhvat koji prihvata logiku razvoja gradske matrice gde je u tlu zacrtano mesto, izmerena i postavljena silueta zdanja u nekoj ranijoj prilici u skladu sa tadašnjim potrebama, tada je formiran prostorni lik Dunavske obale. Poštujući delo predhodnika koji su pre mnogo decenija ašov ovde zaboli, potrebe savremenog vlasnika ali i ekonomske prilike, urbana reciklaža „Žitomlina” je razuman odgovor na pitanje …