Za preći reku ili drugu neku vodu uobičajeno je potreban most, mada može i čamcem ili u krajnjoj nuždi i plivanje nije na odmet. Još nije došlo vreme da Beograđani brinu o kvašenju prilikom prelaska sa obale na obalu Save i Dunava, ali tu je negde, za automobile možda već sutra. Zaista je sve postalo tesno i grad je podeljen, dva ili tri mosta nedostatna su da prihvate uzburkani gradski život i učestale komunikacije. Beograd, sa postojećim mostovima na dve reke, neodoljivo podesća na tri ostrva u okeanu na ivici Panonskog mora. Stari Beograd, Novi Beograd i budući Beograd, treći, na levoj obali Dunava, mada sa svakog od njih se vide ona dva druga, ali je pristupačnost ka njima, ili sa jednog na drugo otežana, te sve ostaje na vizurama ili upornosti Beograđana ako žele da budu svugde po arhipelagu.
Generalni urbanisitički plan Beograda u pokušaju da osmisli jedinstven arhipelag, gde su tri virtuelna ostrva pristupačna i tri Beogradska predela od kojih je svaki entitet za sebe sa svojim likom i urbanitetom, predviđa još nekoliko mostova preko reka. Mostovi su da spajaju i sada se gradi onaj sa pilonom na donjem špicu Ade Ciganlije, ali se čine i pripreme za još dva na Dunavu, kod Borče i preko Ada Huje i jednom na Savi, tamo u sredini grada negde kod Ekonomskog fakulteta. Kad jednom u nekoj budućnosti koja pristiže htelo se ili ne, to bude učinjeno, Beograd će biti zaista jedinstven i dostupan svima odasvuda i Beograđani će koristiti sve prednosti tih različitosti, svakog ostrva posebno i dinamika života u gradu će biti metropolska i doživeće se novi, do sada neviđeni Beograd bez prepreka …
Gradi se most preko donjeg špica Ade Ciganlije, onaj sa pilonom, a ostali spomenuti i neophodni su još uvek san, buđenje i hodanje tim mostovima je namenjeno vremenu koje dolazi a zavisi od moći grada da ih kupi građanima, to i nije neki poklon jer su i građani suinvestitori i učestvuju itekako sa sadržajem svog buđelara u tom poduhvatu ostvarenja sna. Pošto taj buđelar nema dovoljnu dubinu za potreban sadržaj, postavlja se upit i dušu razara dilema a koji je most od svih iz snova prioritetan, neophodan i što pre da bude.
Most preko Ada Huje je deo obilaznice sa istočne strane od Pančevačkog puta do Bubanj potoka na Autoputu ka Nišu i uloga mu je u gradskoj matrici da izmesti saobraćaj, pre svega međunarodni iz centra, da oslobodi Bulevar Despota Stevana i vozila u prolazu sa severa ili juga. Da se smanji i zagađenje. Biće potom i mogućnost da se luka i loko teretna železnička stanica sa Karaburme najzad premeste na drugu dunavsku obalu, i otvori polje za novi gradski kvart na desnoj obali Dunava. Pančevački most koji sada grca pod opterećenjem će biti gradski za Beograđane.
Most u Zemunu ka Borči treba da prihvati putovanja sa zapada i da ih usmeri odmah tu na drugu obalu Dunava, ne kao sada kroz Zemun pa centar Beograda do Gazele ili Pančevačkog mosta. Sada to nije tako neophodno jer opterećenje na toj trasi još nije dovoljno, znatno je manje nego ono na istoku. Dobro bi bilo, naravno, da se oba mosta grade istovremeno, to ne može zbog onog buđelara, pa se dvoumljenje oko prednosti može prekratiti izgradnjom mosta preko Ada Huje koji svakako ima prvenstvo jer se time centar grada spasava od prekomernih vožnji, zagađeni vazduh postaje podnošljiv za disanje a putovanja koja sa Beogradom nemaju veze ići će okolo grada. Pančevac će progledati, sa njim i Beograđani. Most ka Borči može još neko vreme da se sanja jer je njegova uloga u gradskoj matrici razvojna pre svega, kada se smogne snage da se gradi Treći Beograd na levoj obali Dunava ovaj most će biti uslov.
Najzad, novi most preko Save u Savskom amfiteatru je samo gradski, karakter mu je lokalni, povezuje dve obale Save, dva dela centra, može i šinski prevoz njime da hodi, mada već ima stari most kod autobuske stanice koji može taj posao po šinama da obavi. Bolje da se sačeka vreme kad Savski amfiteatar na obe obale Save započne svoje rađanje ili bar da proghoda. Ovako delovaće kao starmali u porodici bez nekog zaduženja.
I tako, diskusija oko ideja koje se neprekidno rađaju, o probitačnosti svake od njih na polzu Beograda traje kao neprekidni stručni, ali i drugi, performans, gde svaki učesnik iskazuje i prikazuje svoje znanje o temi, čak i kad ga nema, ipak govori. Dok predstava traje, mostovi ostaju u sferi snova, a san kao san, ima bezbrojna lica koja se pretaču jedna u druga, menjaju lik i nejasna su u magli, zavisno da li je san uznemirujući košmar ili se događa u rajskom predelu. Beogradska ostrva počinju da se navikavaju na usamljenost i na kontakte među ostrvljanima građani se odlučuju samo u krajnjoj nuždi. Vreme je da se san jednom prepriča, posle buđenja, onako kako je zaista viđen i od tada da bude zajednički, delovaće ostvarljivo i kao da se može dotaknuti.