Zgrada Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta je prisutna u Beogradu neprekidno više od jednog i po veka. Prelistavajući sve transformacije koje su se u proteklom vremenu događale ovom zdanju, može se čitati istorija urbane matrice Beograda sažeta u jedan trajni arte fact. Pretekla izgrađena zabeleška o Beogradu jedna je od retkih: dopisivana je mnogo puta tokom vremena, tekst je prepravljan i dopunjavan novim rečima, posebno je gramatika usavršavana i prilagođavana aktuelnom arhitektonskom jeziku.
Prvo je bila jahačka škola – Dvorski manjež – zidana šezdesetih godina devetnaestog veka ali je zbog teatraskih potreba, odmah nakon Prvog svetskog rata kada je Beograd postajao Evropa, adaptirana, padok je postao scena i to je bilo prvo mesto za Narodno pozorište opet nazvano Manjež. Deset godina kasnije bio je, koliko se zna, požar, pa je arhitekta A. Krasnov 1928. godine zgradu prezidao koristeći neoklasični manir, prilagođen epohi. Da sve bude kao u pozorištu, stolovao je u njenom krilu jedno vreme i Parlament Kraljevine Jugoslavije. Zgrada je sačekala Drugi svetski rat, a odmah potom nova država je poželela da napravi sebi primereno pozorište, zadužila je Bojana Stupicu, pa je arhitekta M. Belobrk neoklasičnu fasadu kolege Krasnova prekrio omalterisanim zidom od opeke na kant, napravio trem sa fontanom i onaj mali izlog ka ulici, govoreći sasvim modernim arhitektonskim jezikom. Kad se zid od vremena razdrmao, Jovan Ćirilov je tražio da se to uredi pa su slikar Č. Vasić i arhitekta Đ. Bobić to uradili, popravili zid, obojili ga, deo zida na kant uklonili i otkrili deo fasade arhitekte Krasnova. Onda je opet izbio požar, devedesetih prošlog veka, i najzad, početkom dvadeset prvog veka arhitekte Z. Radojčić i D. Miljković su, dok jer Branko Cvejić uz blagonaklost Njenog Gospodstva Talije održavao teatar, izgradili novu staru zgradu, ogroman izlog ispod koga su dozvolili da se vidi u potpunosti obnovljena fasada po viziji arhitekte Krasnova. Krug je zatvoren i sada je vreme za nastavak početka.
U uzbudljivom sledu događaja, arhitekture i pozorišta, vatra je svagda bila prisutna i inicirala novo lice zgrade, pa je to bio kao znak odozgo kojim je opominjano da je vreme za novo delanje i novi napor za hod unapred, u ne uvek poznate predele. Jugoslovensko dramsko pozorište je kao ona mitska ptica što izađe iz vatre i opstane u vremenima bilo da su joj naklonjena ili nisu, zahvaljujući pre svega svom stvaralačkom naporu i želji da sačuva poruku o čežnji za novim prostorima i da je prenese dalje. Na njeniim krilima je i arhitektonika zdanja uvek letela unapred u novi svet, sledila događaje, stvarala nove, i bivala deo pozorišne predstave koja se odvijala unutra, deo poruke koju je JDP slalo u prostor, pa je u tom letu i opstajalo.
Mnoga lica JDPa koja su se pojavljivala tokom vremena u gradskoj matrici predstavljaju odraz i sliku načina razumevanja arhitekture, ali su i odraz kulturološkog obrasca jednog trenutka, onog kada su se dešavali požari ili kada je vladar odlučio da nešto uradi na tom mestu, da, na primer, napravi pozorište. Retko se dešava da jedna ista zgrada, bez rušenja predhodne strukture, tako bitno promeni svoju arhitektoniku kroz vreme i, naravno, svojim uticajem promeni i okruženje. Od neoklasike – da se ne ide dalje u prošlost – pa preko jedne postmoderne u sred zahuktalog socrealizma, zatim preko druge, opet postmoderne, posle klaćenja zida na kant sa kulturološkim prizvukom ili opravdanjem u doba nespremnog za takvu akciju, sve do lica koje se sada vidi, koje oplemenjuje Beograd i koje nije dobro klasifikovati jer se dela koja prevazilaze vremenski okvir zovu sama po sebi i imaju pravo da sama biraju mesto u klasifikaciji, uprkos teoretičarima i njihovim ukrštenicama.
Sva lica JDPa su nastajala u nevreme, kada se to nije očekivalo ili nije bilo uopšte uslova u društvenom kulturnom miljeu da se ona pojave. Uvek je svako novo lice zdanja u glavnoj ulici bilo ispred onog što je okolina mogla, i nagoveštavalo je šta će se dogoditi, šta će doći. Uvek nešto neviđeno i fantastično, u saglasiju sa onim unutra, sa događajima u repertoaru i na sceni i to je bilo često u suprotnosti, bezmalo u sukobu sa okruženjem, preskačući kontrolu aparatčika ili etabliranih začaurenih poslenika u kulturi. Arhitektonika lica JDPa je zajedno sa JDPom opstajala potvrđujući da je to mesto na kojem opstaje grad.
Priča o neprekidnoj promeni lika, ne samo arhitektonskog već i onog iznutra, događa se uvek na istom mestu, locus JDPa je zauvek i odvajkada ubeleženi deo gradske matrice kao kotva koja baš tu drži grad na Beogradskom grebenu, a jedan krak kotve je i sam naziv pozorišta, Jugoslovensko. Tu, na obodu Manješkog parka, arte fact zgrade JDP i jeste pramac broda koji uplovljava u glavnu gradsku ulicu sa mnogo imena, noseći na palubi poruku o vrednosti koja se stvara u promenama. Arhitektura ove zgrade kroz sve njene likove od kada je, pre vek i po, postavljena prva cigla sjedinjena sa umetnošću pozorišta, jeste priča o neprekidnom početku putovanja kroz grad, i na polzu grada po kojem se putuje.