Dužnosnik iz vlade zadužen za građenje u Srbiji pa i u Beogradu rekao je nedavno a mediji preneli reč o građenju stanova za 600 € (eura) po jednom metru kvadratnom i da će tako stanovi biti dostupni građanima, posebno onim koji u sadašnjim uslovima i sa aktuelnim cenama stanova nikako ne bi bili u mogućnosti da stanuju u svom stanu. To je vest koja ima prijatan, melodičan zvuk i sasvim je u redu i za nadati se da je moguće ostvariti takav cilj. Verovatno je predhodno, pre izrečene namere izvršena i urađena pažljiva analiza predpostavljene, narečene cene stambenog kvadrata, dužnosnik ne bi trebalo da izlazi u javnost sa obećanjima a da mu predhodno saradnici ne dojave realne i održive podatke. Zato što su proteklih godina u Beogradu građeni neprofitni stanovi za građane koji na tržištu teško mogu sebi nabaviti stan i pored svih napora i umeća i podrške bankara cena nije bila manja od 900 €/m2, pa je nova ponuda za trećinu cene niža zaista dobrodošla, optimistička je i budi nadu.
Posle je jedan, opet dužnosnik iz nižeg, gradskog ranga promovišući i razrađujući ideju onog od gore sa puno entuzijazma, a kada entuzijazam prevlada racionalno onda se to obija građanima o glavu, rekao da će se takvi stanovi graditi širom grada ali i u centru i da je to odlično jer će sada i siromašniji građani moći da uživaju u prednostima centra grada ako tu uopšte sa saobraćajnom gužvom i zagađenim vazduhom ima neke prednosti. Uostalom zašto da ne, može i tako ako je dužnosnik mislio na Dedinje i Senjak. Stanovi u Beogradu jesu skupi, cene su nesrazmerne ekonomskoj moći i države i građana, jeftine stanove treba graditi, to nije za osporavanje, ponuda će se povećati i svakako će uticati na smanjenje sadašnje cene koja je visoka ali ne samo zbog profita investitora, oni samo koriste situaciju gde je ponuda stanova na tržištu nedovoljna a tražnja značajnije veća, pa kao na pijaci, kad je malo neke robe ona je skupa. Jeftini stanovi koje bi gradila država ili grad su jedan od načina da se tržište delimično uredi stvaranjem konkurencije.
Ipak, lokacija za gradnju je odlučujuća jer cena svakako biva niža kada su ti stanovi, kao u celom svetu što se čini kad država odluči da pomogne građanstvo, bliže periferiji gde je zemljište značajno jefninije pa i izgrađeni stan. Za izgradnju stanova se plaća zakup zemljišta i naknada za korišćenje čak i kad grad gradi, to je za centralnu zonu blizu 200 € po m2 i onda ostaje oko 400 € za gradnju i komunalije i projekat i sve drugo a možda je to dovoljno, samo da ne bude priča iz snoviđenja i želje dužnosnika ili već nekoga zaduženog da smišlja razne pogodnosti i ohrabrujuće poruke a posle, kao u već viđenom filmu, nije važno šta će biti. Čak i ako je to moguće, odakle toliko želje da se razbacuje gradska imovina gestom jeftine gradnje u centru? Zemljište u centru je skupo i grad tu stvara svoj profit sa kojim može da podrži jeftinu gradnju negde drugde. Sada je namera i dužnosnik preporučuje da se najskuplje gradsko zemljište, glavni gradski resurs upotrebi za jeftinu gradnju, da svi ravnopravno uživaju u centru bez obzira što je to na štetu svih Beograđana. Ideja dužnosnika, ako se ostvari, uskratće Beogradu mogućnost da zaradi na svom zemljištu i taj novac vrati građanima izgradnjom infrastrukture ili investiranjem u jeftine stanove.
Nije izgleda, presahnuo duh kolektivizma i kvazi društvene brige o ljudima čime im se naravno nanosi šteta mada se to sadane vidi, posledice kasne ali su neumitne. Očit je nedostatk strategije na duge staze osim ako nije probuđena i ponovo prihvaćena ona već viđena: hajde da počnemo a posle će se već nešto prigodno smisliti. Neodgovornost i bašbrigizam opet biva na sceni, važno je da sada bude pljeskanja i to od onih koji će kasnije imati problema sa istom tom imovinom koja im se sada nudi za manje para nego što zaista vredi. Pucati sebi u koleno je mogući vid mazohizma ali ne smeju zbog tuđeg nastranog uživanja da trpe Beograđani i budu lišeni dela novca iz budžeta koji se stvara na građevinskom zemljištiu a od koga se i ti jeftino građeni stanovi mogu plasirati na tržište zajedno sa infrastrukturom i drugim javnim sadržajima.
Postkomunistička ideja o zajedničkoj imovini je nanovo probuđena, postaje opet aktuelna i kao mera vrednosti, uprkos tome što je država obnarodovala i etablirala tržišnu ekonomiju u kojoj svi nisu ni izdaleka ravnopravni, ravnopravniji su oni koji ulažu svoj novac. Kada je država investitor onda ona treba svojim zakonima i politikom da na tržištu napravi mehanizam gde će se deo profita investitora preliti u njenu kasu i napraviti socijalno odgovornu situaciju gde će i investitori dodatnim naporom da učestvuju u gradnji grada pa i potrebnih stanova za socijalu kao što se to radi u pravim kapitalističkim i tržišno ozbiljno organizovanim državama.
Imovina Beograda pripada svim Beograđanima i dok je tako ne sme se njena vrednost rasipati zarad političkih poena dužnosnika iz vlasti jer posle neće biti moguća nadoknada. Ako je opredeljeno da tržišna ekonimija jeste način funkcionisanja države i privrede, pa i poslova stanogradnje, onda ne sme biti izuzetaka niti rešenje od danas do sutra, od izbora do izbora. Takođe, izuzetaka ne sme biti ni zbog neobično velikog stepena neznanja i nerazumevanja pravila i obične, jednostavne računice od strane dužnosnika. Socijalno pitanje treba da bude rešavano putem posebnih vidova stanogradnje i to je jedan od najvažnijih zadataka društva i države ali i to mora biti u skladu sa tržištem i ne sme poremetiri osnovna načela istog. Sve treba da bude plaćeno i svi dugovi namireni i sve obaveze regulisane. Država treba da proceni svoju materijalnu moć i deo za socijalu, da odredi procenat svog učešća u profitu investitora iz koga će se finansirati jeftina izgradnja stanova ali jasno definisanim pravilima po principu socijalno odgovornih učesnika. Država treba da napraviti klimu u kojoj će svi participirati upravljajući se po jasnim pravilima. Populizam je veoma skup kasnije, bilo je dosta prilika da se ta lekcija nauči, ali izgleda da dužnosnici nisu uvek pažljivi na času.