Preko puta Urbansitičkog zavoda i Botaničke bašte u Bulevaru Despota Stefana, uz zeleni skver ka Gundulićevom vencu građani zatiču prolazeći tuda niz zgrada zaista neobične morfologije, koje su nastale tokom prošlog veka. Ima na tom ćošku malih zgrada sa početka dvadesetog veka i potom, nekih visokih iz zadnjih decenija istog veka pa je to sasvim repezentativno da se sagleda, razumevanje nije obavezno, kako se mislilo o gradu i šta mu se sve događalo ili se može dogoditi u procesu građenja. Sve se to desilo, bez obzira što je u blizini institucija koja se bavi mentalnim zdravljem građana što što podrazumeva i gradograditelje. Izgleda da ni to neki put ne pomaže, sve se može otrgnuti kontroli iako izgleda da je sve u okviru važećih i mogućih pravila, bez pravnog prekršaja. Predpostavka je, a posle toliko decenija više od predpostavke se ne može, da su zaduženi za zaštitu kulturne u urbane baštine štitili pojedine zgrade za koje su procenili da imaju vrednost a prenebregli su, zaboravili celinu fronta Bulevara i njeno gradsko lice. Zaštitili su prilježno svaku drugu zgradu, na preskok, jer su im vrednost ustanovili gledajući samo njih, šta je bilo između njih, ne zna se ali o onima kojih nema treba govoriti samo lepo, pa i o porušenim zgradama. Posle, u skladu sa novim duhom i manirom izgrađene su na malim parcelama odakle su sklonjene nekada izgrađene kuće dve visoke kuće i stvoren je haos, urbani nakazni arte fakt protivan logici i stručnom svetonazoru.
Tadašnja služba za zaštitu sa puno entuzijazma neuko se bavila pojedinim građevinama izuzetim iz urbane matrice, na ovom mestu je izgubila iz vida celinu, tek posle je izgleda ta reč, urbana matrica, ušla u rečnik zaštite i o tome se započelo voditi računa. Urbansiti, sa svoje strane, sadili su kuće gde je bilo mesta, posledice nisu razmatrane niti se baš gledalo šta će posle biti. Arhitekta je po zadatku u radno vreme, uredno isprojektovao dve zgrade kakve su tražene, opet ne obraćajući pažnu, niti bacajući oko na okolinu i to sasvim neposrednu. Možda ga je nekoliko zaštićenih zgrada tu okolo jako nerviralo jer šta se pod noge mota ta starudija kad dolazi novo arhitektonsko vreme gde se očekuje nova gradnja sa stanovima, ali ipak je uradio projekat, neinventivni arhitektonski socrealizam bez poruke i nekih važnih zanatskih trikova, kao proporcija na primer, koja ovde otsustvuje. Kako izgleda Bulevar i šta se vidi iz Botaničke bašte ili bulevarskih trotoara nije očito bilo tako važno. Posebna je atrakcija što se ceo nemogući ansambl lepo vidi sa prozora Urbanističkog zavoda gde se grad oblikuje i gde se posebna briga, i onda, o Beogradu vodila.
I sada Beograđani gledaju tu urbanu tvorevinu koja je sačinjena i smeštena tu zauvek, mada su zaštićene kućice sasvim orinule, ona na ćošku nema sreće ni sa vlasnikom koji nikako da joj uredi fasadu ali zato šara raznim farbama po njenom licu ne bi li je istakao pa deluje kao osiromašena prostakuša koja želi da se ipak istakne u društvu. Učinjeno delo je zauvek jer je arhitekta verovatno uz saglasnost urbansita napravio prozore na bokovima dveju visokih zgrada i onemogućio da se stare zgrade zamene novim, možda visokim, pa da front Bulevara izgleda kako je za ovakve gradske prostore uzbulevarske uobičajeno ne samo u Beogradu već širom planete. Sve je pogoršano netelentovanim pokušajem arhitekte da se „modernom” formom u nivou visine starih zgrada ugradi u fasadu Bulevara a radi stvaranja utiska urbanog kontinuiteta i poštovanja zatečenog.
Dakle, nekada, pre stvaranja nemogućeg događaja koji je sada prisutan, bila je solucija da se na mesto trošnih i istrošenih zgrada kojima je građevinsko vreme prošlo a nemaju svaka po na osob neke istaknute vrednosti istoriske ili kulturne ili arhitektonske da se izgradi novi niz visokih šestospratnica u meri i razmeri Bulevara i da se lik gradskog detalja na primeren način uredi. Druga solucija je bila da se sve ostavi kao jeste, da se sve stare zgrade kao celina kao ambijentalna celina zaštite, da grad to sve popravi i dovede u red pa da to bude zaista posebnost Beograda. Tada, u vreme kad se osmišljavao ovaj gradski kvart to bar nije bilo teško, vlasnici kuća se nisu pitali i nije bio prepreka za bilo koju od dve alternative, sasvim jasne i dosledne. Niije se desilo ništa od toga, izabrano je kompromisno rešenje, melanž dva vremena, dva sveta koji su učinjenim aktom posebno još i naglašeni i to sve na način da se svi onda delujući akteri, gradograditelji postide zbog učinjenog, a savremenici da budu svakako nervozni kad tuda prolaze dok im zadah kompromisa nagrđuje atmosferu ili životnu sredinu kako se to danas kaže.
Ipak ima neke koristi od ovoga svega, načinjen je veoma upečatljiv i jasan poučni arte fakt ili pokazno sredstvo. Moguće je, na primer, dovoditi, naravno, iz edukativnih razloga u ovaj kraj studente, građane ili već koga sve ne i pokazivati ovi urbanu tvorevinu kao primer kako ne treba graditi grad, objašnjavati kakve posledice mogu nastati ako se učini nedovoljno sagledana akcija jer se posledice tako učinjenog ne mogu popraviti. Tako bi se ipak mogla ova nakaza privesti nekoj koristi za grad, edukacija, edukacija na iskustvu ma kako ono bilo. I još, ovaj urbanistički i arhitektonski događaj u Bulevaru despota Stefana zaista jeste autentičan i sasvim beogradski, izvan dosadnih belosvetskih šema.