O najboljim namerama …

snowwhiteSlušaju Beograđani mantre o svetskoj krizi izgovorene sa nadležnih mesta bezbroj puta. Mantra kaže da je Beograd zastao, vidi se i bez nje, jer grad deluje već neko vreme bledunjavo i malokrvno, posebno je onemoćao građevinski opus. Dobro, nije baš sasvim, gradi se jedan most, popravljaju obdaništa i asfaltiraju ulice po predgrađima. I tako, vreme teče, zemljište čeka arhitekte, zidare i građevinsku mehanizaciju, pre svega investitore, pa da se nastavi u ritmu po kome se grad do skora prepoznavao i zbog čega je stekao zvanje grada budućnosti jugoistočne Evrope. Umesto očekivanog živahnog građenja, nije se do skora moglo proći gradom bez saplitanja o neki kran, Beograd je od pre godinu i po utihnuo, odložio alate za projektovanje i zidanje, mislilo se privremeno. Kad je potrajalo, predao se očekivanju princa na belom konju koji će ga strasnim gestom probuditi pa da se opet poduhvati mistrije. Međutim, ne ide, ljubomorna maćeha je poturila onu jabuku uguravši predhodno u nju zakon o planiranju i izgradnji, ophrvana stresom posle izveštaja ogledalceta, premestila je saobraćajne znake te je princ zalutao. I kad bi dojahao pitanje je da li je moguće, da li uopšte postoji toliko razbuktala strast da razmrda uspavanu metropolu i da otkloni posledice zalogaja (od naduvane jabuke) zastalog u grlu.

Grad ima viziju, ima nacrtane i usvojene urbanističke planove, ima nameru da bude bolji ali uz uslov da mu uz bok stoje investitori bez kojih sve vizije i planovi bivaju suvi pesak koji otiče između prstiju ma kako stisnutih. A uz pesak cure, nestaju i radna mesta, plate, porez koji namiruje javne potrebe i sve ono što podrazumeva uobičajenu praksu odvajkada. Država daje (davala je, tj.) svoj doprinos, zvala je a poziva i dalje investitore da dođu, ulažu, da zidaju, kaže im država da su njihove pare ovde bezbedne, svi će o njima brinuti i podržavati ih. Samo da dotrče sa novcem i odreše kesu na ime troškova investiranja. Nekoliko godina je ta forma funkcionisala, zaista je Beograd počeo da korača brzo i snažno ka vrhu planine.

A onda, u očekivanju da se koračanje nastavi posle krize, država je smislila zakon koji ljubaznim ali odlučnim rečima kaže investitorima da zastanu, da shvate da ovde nije više moguće tako kao do sada i nemoj neko slučajno da se obogati na račun sirotog naroda, e da bi onda dužnosnici (oni što duže vlast) mogli glasno da kažu: „… ej narode, vidi kako smo ove investitore sredili, neće više da zarađuju preko svake mere, nego će da doplate još, onda će da bude i za vas, i postaće ti investitori altruisti i neće im profit biti na prvom mestu, već dobrobit narodna i zajedničke potrebe i budite zadovoljni, volite nas jer mi radimo za vas …”. Zaista je to bio iznenađujući potez, ne baš u skladu sa uobičajenom etikom ploslovanja. Naime, država je prvo prodavala putem javnih nadmentanja preduzeća, po svom zakonu i pravilima, gde je i korišćenje pripadajućeg terena bilo uračunato a onda, posle prodaje pošto je namirena od strane kupca, traži da kupac naknadno doplati vrednost zemljišta kako i koliko država misli da sada vredi ranije prodato. Na to oni (investitori) nisu računali i zastali su sa namerom da grade jer nisu pali sa kruške u tetkinom dvorištu, misle da ih je država ustvari, ne kažu prevarila, ali tu je negde blizu, pa će da sačekaju neko vreme. Oni što su se posle pada (sa kruške) oporavili spremaju te dodatne pare ali i to traje.

 
Naravno, za svaku pohvalu je namera države da zaštiti svoj važan resurs i da zemljište bude procenjeno na pravi način. Krajnje vreme je bilo da se to učini i da se nova stranica teksta o zemljištu otvori. Bilo je za očekivati da će novo čitanje pravila o zemljištu i postupanje po tim pravilima započeti utakmicama među investitorima bez zbunjujućih pogleda na prošlost koji uteruju neku zakasnelu pravdu i preče se investiranju. Posebno ne u krizi kada svi okolo a i dalje diljem planete otvaraju prozore i vrata ne bi li promaja donela neku paru za investiranje. Ono što beše nije svakako bilo dobro ali desilo se, posle učinjenog nije valjano niti poslovno menjati pravila. Naknadno pametovanje, čak i kada je pametovano u najboljoj nameri što je ovde možda i slučaj, uvek je štetilo, ne samo što je gradnju primirilo i što će se na nastavak pričekati, poruka o promeni pravila post festum ide po svetu. Učiniće da oni koji su nameravali da se odazovu pozivu države i ovde donesu pare i investiraju ih još malo razmisle. Ne znaju, strepe, šta sledeće pametovanje može ispametovati.

Tako, urbanistička vizija Beograda će sačekati i ovog puta svoju realizaciju, pritisnuta i pomalo ometena dobrim namerama. Naravno, čekaće sa optimizmom, dosada je uvek dočekivala, bar po istoriskoj statistici tako stoji. Možda je ipak došlo vreme da se pre pretakanja dobrih namera u obavezujuće pravilo osvrnu dužnosnici naokolo i razmisli o posledicama. Urbanistička vizija bi onda imala šansu da ne ostane usedelica i da se u prelepoj venčanici, beloj, prikaže Beograđanima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *