Legalizacija Beogradske divlje gradnje je u proceduri. Urediće se nekako status izgrađenih kuća, ipak naselje se neće promeniti, ostaće kao i pre sastavljeno od mnogo neuredno razbacanih zgrada, ali sada legalnih. Problem preuskih ulica, nedostatak vode, struje, kanalizacije, nadolaženje podzemnih voda i dalje će gnjaviti stanovnike. Neće legalizacija popraviti stanje u naseljima, neće se bitno poboljšati uslovi života, osim što će graditelji mirnije spavati. Sledeći korak ka privođenju svega toga prihvatljivo uređenoj urbanoj matrici je izrada urbanističkih planova. To neće ići lako, urbanisiti se priklanjaju tradicionalnim i već korišćenim metodama pravljenja planova, promiče im nova urbana forma. U želji da planovima što pre pokriju stotine hektara zemljišta, uopštavaju problem i ne čuju, ne uočavaju pojedinačne signale, divlje naselje je stvoreno upravo od niza individualnih i realizovanih inicijativa. Ako se to ne prihvati kao osnova za poduhvat urbanizovanja, može se dogoditi da završeni posao ne obraduje ni žitelje naselja ni tvorce plana.
Sve je u tako nastalom naselju u sferi ličnog i posebnog jer se radi o ljudima koji su došli odnekud, nisu naišli na odgovarajuće usmerenje i ponudu grada, osim da je istaknuta zabrana, pa su to ipak učinili kako su znali i umeli, užurbani da naprave krov nad glavom. Tako je nastao problem koji oni sami ne mogu da reše a institucije pokušavaju da ih, sledeći streotipu kao lakši put, udenu u standardni urbani model i pravila, pokušavajući da problem reše putem papira i dopisivanja, naloga i rešenja, ulagivanjem kada su izbori, ili kaznama kada toga nema. Problem je pre svega u nerazumevanju načina nastanka spontanog naselja, pa se kao posledica postavilo sasvim novo pitanje izvan opsega do sada prihvatljivih odgovora koje nudi urbanizam.
Zaista je potreban novi urbanistički pristup za naselja nastalih van tradicionalne urbane šeme i sa onu stranu zakona. Sada, legalizacijom zgrada stanovnici će biti ohrabreni da nervozno traže da se naselje uredi i opremi i to će činiti sa punim pravom. Do sada primenjivan način planiranja nije više u stanju da osmisli i proizvede realno rešenje za divlja naselja. Dakle, novi urbanistički metod i tehniku izvođenja radova je neophodno i moguće osmisliti ispočetka, primereno pitanju. Radi se pre svega o neophodnosti nove vrste komunikacije sa ljudima u prostoru koji su ga zaposeli i sami oblikovali van institucija i protivno uobičajenim pravilima. Njihova brojnost ih legitimiše da budu učesnici u komuniciranju jer su izgradili svoj grad u Beogradu sledeći svoja viđenja a to znači i po drugačijim pravilima. Da bi ta naselja i stanovnici došli do pristojnog i primerenog ambijenta koji se i dalje može razvijati potreban je drugačiji pogled struke i politike na problem, legalizacija i popusti na takse nisu nikako dovoljni.
Praktičan i razuman prvi korak mogao bi biti stvaranje institucije Ličnog urbaniste u spontano nastalom naselju koji stoluje na licu mesta i tu mu je radno mesto. On treba da bude zadužen za stvaranje i uspostavljanje novog tipa komunikacije i novog urbanističkog jezika zajedno sa graditeljima u direktnom dnevnom kontaktu, jer se i naselje, gradski kraj za koji je zadužen, spontano stvara, dnevno i neprekidno. Lokalni urbanista treba da je moderator komunikacije i stvaralačkog procesa izgradnje. Ne radi se više o globalnom delanju na širokom planu, već o sanaciji učinjenog, radi se o detalju, postupa se po istoj metodologiji kako je i nastalo naselje, detalj po detalj. Nova komunikacija je neophodna jer je u velikoj razmeri doživljaj i razumevanje javnog i privatnog poremećen, izgubljen je i zaturen bazni kriteriijum zajedništva na kom opstaje grad, prenebregnuto je da su svi vlasnici javnog dobra i to obezbeđuje da privatno bude bolje i nudi veći kvalitet života. Lični urbanista upravo to treba da objašnjava, da upućuje i pokazuje, savetuje, nalazi i predlaže konkretna pojedinačna rešenja i sa građanima pronalazi način da se ponovo prepozna privatno u javnom i da naselje započne traganje za sopstvenom urbanom matricom. Vodovod, kanalizacija, snabdevanje strujom se podrazumeva. Odgovor na pitanje o uređenju spontano izgrađenih naselja očito treba tražiti van tradicionalno kalibriranih metoda planiranja i pravila, pa i etabliranog načina učešća javnosti u planiranju. Lični urbanista bi mogao da nasluti odgovor i zatim artikuliše način delanja uspostavljajući komunikaciju na licu mesta, urbanističkim jezikom razumljivim za građane koji su svoju energiju utrošili gradeći Beograd i na ovakav način.