Moda za poneti, brza hrana koja se nosi u kesi i jede u hodu, slušanje muzike u hodu sa sluškama na ušima, brzi kursevi zarad sticanja nekih znanja, digest knjige pa „Rat i mir” na tri strane, sve to kao predlošci nastajanja nove civilizacije. U svetu već odmakle. Ovde u Beogradu ima dosta od toga, u nekim detaljima se i prednjači ne bi li se pokazalo da i tu oko ušća, ispod Pobednika živi jedno od od mesta gde se napredak generiše. Ipak, izgleda da urbanizam kasni, neopravdano blokiran naviknutim pravilima i metodama i pravilima struke nije uvek u stanju da spreči uticaj na urbanu matricu onih bržih koji su prihvatili stvari za poneti kao način mišljenja i delanja pa menjaju urbanu matricu koja preti da takođe postane medij za poneti. Kad se urbanizam pojavi na sceni obično je kasno, matrica grada je dopunjena i promenjena u skladu sa novim duhovnim i svetovnim formama. Što se građana tiče, te novotarije prolaze nekako osenčeno i bez odjeka jer tome doprinose i naočare za sunce modernog dizajna koje je prestižno nositi u skladu sa novotrendovskim načelima trebalo ili ne. Sputavaju te naočare vidik, čine gradski pejsaž manje uočljivim, posebno kada je oblačno ili kad je sunce prejako. Kad se naočare ponekad skinu i pojede sadržaj iz brze kese a ne umasti se modni detalj za poneti, odjednom se građaninu ukaže prizor koji je sasvim iznenađujući jer se dogodio u međuvremenu dok su događaji prolazili ubrzanim mimohodanjem.
Sve ide ka novom kulturnom modelu za poneti, moglo bi se reći da Beograd ne zaostaje za evropskom subkulturom koja mu je izgleda bliža nego ona bez prefiksa, trudi se i daje značajan doprinos nastajućoj civilizaciji, lokalnim urbanistima se može dogoditi ako nastave svojim prevaziđenim hodom oslonjenim samo na pravila struke da propuste priliku za uključivanje u borbu čiji je cilj savladavanje izazova savremenosti za poneti, naravno. Tamo gde se teži delanju odmah i brzo, bitno je učiniti sada, ovog trenutka, šta će biti posledica nije u vizuri novih pregalaca jer takva pitanja usporavaju dolazak novog doba i nepotrebno opterećuju hod u vremenu. Ne treba biti uznemiren, umesto urbanista ima dovoljno vidovitih i naprednih delatnika koji su razumeli hod vremena, oni rade ali i pripremaju uslove da se i urbanisti jednom priključe, nema smisla gubiti vreme i čekati ih, odvajkada su bili spori i razapeti između različitih varijanti urbanističkih predloga, diskusija i promišljanja verujući da je najbolje rešenje na domaku.
Zato je urbanizam za poneti put ka budućnosti bilo da se radi o malim zgradicama ili o nekom impozantnom šoping molu ili naselju. Tu je rešenje, umesto ovog neprihvatljivog oklevajućeg načina koji udaljava dužnosnike i graditelje od ostvarenja zamisli a prednost novog načina se dokazuje konkretnim, hrabrim iskoracima ka horizontu iza koga je budućnost. Prva pokazna vežba: vidiš Bulevar sa platanima, onda ih jedno jutro odjednom nema, zatim u skladu sa novim načelima pravljenja grada obećaju se novi, pametni platani za poneti i naravno, markirani. Druga pokazna vežba: gradiće se naselje za pet hiljada stanova, odmah, na jesen bez javnog konkursa za urbanističko i arhitektonsko rešenje što je inače do sada bilo preporučivano kao obaveza kada se radi o javnom poslu, to ne bi bilo u skladu sa potrebnim brzim ritmom nadolazećeg vremena. Treća pokazna vežba: projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja je odbačen kao nepodoban jer je temeljno, uz obavezujuću proceduru, obrađivan tri godine i dobio građevinsku dozvolu pa je time zaslužio negativno brojanje, delatnici sledeći novi manir uvode novi projekat koji će biti gotov, u skladu sa načelima stvaranja arte facta za poneti, dok dlanom o dlan. Metodom slučajnog izbora navedene pokazne vežbe pokazuju očito da se dela sa pogledom uprtim unapred i još dalje, zato ne treba strepeti da će Beograd biti u zaostatku za savremenim trendovima, i ovde ima lučonoša koji osvetljavaju put ka stvaranju gradskog ambijenta za poneti.
Ipak, svi ti napori su usporeni logistikom iz sadašnje prošlosti, mora se nešto učiniti hitno ne bi li se i urbanizmu omogućilo da sledi brzi način života, ne može urbanizam uvek da bude na začelju pa ga onda proglašavaju kočničarem. Moguće je učiniti prvi korak u stvaranju neophodne logistike i buket kioska za brzu hranu, novine, duvan i već tako što, dopuniti kioskom za brzi urbanizam. U namenskom urbo kiosku se može pribaviti urbanističko rešenje ili projekat kuće za poneti, odmah i bez oklevanja i drugih uobičajeno dosadnih i obeshrabrujućih i stručnih, birokratskih postupaka i procedura. Kiosk treba da je dizajniran atraktivno, savremeno, ustvari savremenije nego se danas o savremenosti misli, da privuče pažnju kako bi ravnopravno sa drugim kiocima učestvovao u tržišnoj utakmici i Beograđanima omogućio brže koračanje ka onom horizontu. Poželjno je da bude u sred urbane matrice, ekološki pozicioniran pod drvetom, u blizini treba da je kafić da se ima gde sažvakati i provariti dobijeno rešenje za poneti. Takođe, potrebno je obučiti brzim školovanjem novi profil urbaniste i arhitekte koji će u kiosku sedeti i na brzaka pripremati planove i projekte za poneti jer ovi sadašnji opterećeni naučnim pristupom i zastarelim obzirima prema gradu nisu kadri da odgovore novim zahtevima što može da dovede u pitanje dalji razvoj, čak i opstanak grada.
Izgradnja novih gradskih predela u Beogradu, takođe, može biti na napredan način organizovana. Umesto da se, kao do sada, razvoj grada promatra i promišlja u nekom oveštalom i neinspirativnom prostoru institucija uz gubljenje vremena na javnim i drugim raspravama, pribavljanju stručnih mišljenja i raznih papira, postavi se urbo kiosk za brzi urbanizam na praznom terenu gde se očekuje izgradnja sa obučenim urbanistom i arhitektom unutra i onda započinje procedura, ljudi pristupaju neopterećeni strahom od institucije, planovi se prodaju a kupci mogu da zatraže plan sa više ili manje onog preliva od paradajza ili klot, bez začina. To je sasvim demokratski i tržišno pre svega, a sve bez čekanja i birokratskih zavrzlama. Vreme neumitno kuca svoje taktove i Beograd za poneti ne sme više da okleva.