Prelistavanje Beograda … sa jednog Cumulusa …

Sedeći na ivici Cumulusa (1) Beograđanin ležerno mlatara nogama i gleda Beogradsko prostranstvo, klizi pogledom oko Ratnog ostrva i Ušća, pa dalje obalama reka, grebenom od Kalemegdana do Hrama, iza grebena je Dorćolska padina, vidi Novi Beograd i Zemun kao na dlanu ali i Avalu na drugoj strani. Pogledom obuhvata vasceli grad, predele, zgrade, ulice, znake koji mu na tu visinu stižu iz raznih gradskih krajeva. U tom Beogradu koji mu je pred očima, Beograđani troše dato im vreme i on zna da je to stvarni Beograd koji se može dotaći ne samo pogledom i pita se gde je ono što beše i gde je ono što će tek doći. Seti se Arsenovog pevanja o životu od sanja i pjene i pomisli da to nije jedini grad koji posmatra i onda odande, sa ivice oblaka …

… vidi Beograd iz prošlih vremena u kojem je sve što beše nekada, svaka kuća i drvo, ulica i neki slučajno bačeni kamen ubeleženo i postoji, ali se i dopunjuje kad god se nešto poruši, nazida ili žbun poseče, ne da bi se stavilo u gradski spomenar, već da bude i dalje živo i prisutno, da nam neprekidno šalje poruku, da nas podseća i opominje … vidi i neverovatni budući Beograd koji neminovno pristiže i već se gradi u gradskom neomeđenom prostoru … gleda sveukupni grad, koji je, izbrisavši vremenske prepreke, oko njega u beskonačnom prostoru a čine ga misli Beograđana onih od nekada, ovih sadašnjih i onih koji tek nameravaju da se pridruže … eterični, virtuelni, beskonačni Beograd zaokupio je sve moguće prostranstvo, pa i ovo gde je on upravo sada …

… pogled mu doseže do Beograda neostvarenog ali živog u mislima arhitekata, nacrtana i zabeležena vizija grada, to je zaista beskrajno veliki paralelni grad, trag i zapis o njemu ostaje i u tom Beogradu se mogu videti sva istorija ideja o gradu … ali nisu samo arhitekti promišljali prostor oko Ušća, građani, pesnici, stanovnici slamova, filozofi i oni što stvaraju muziku imaju svoje vlastite vizije, oni se ne prihvataju alata za arhcrtanje, oni zapisuju, oglašavaju svoje Beograde na netu, pevaju, oslikavaju ili izgovaraju svoje vizije pa je i to ubeleženo i zauvek ostalo kao trag bitisanja grada …

… sledeći Arsenov stih video je i Beograd koji stvaraju oni što su u njega došli da tu žive i koji u virtuelnu matricu grada upisuju svoje kuće i predele iz sećanja, one u kojima behu i koje su ostavili, pa na taj način obogaćuju Beograd lepotom iz drugih krajeva i Beograđanin onda pomisli da je njegov grad upravo zato metropola, neodvojivi deo sveta … video je na mah i Beograd zabeležen u mislima onih što odlaze na sve strane sveta i odnose gradske slike i svoje viđenje grada, sećanje na zgrade, ambijente gde su rođeni, život proveli i događaje doživeli pa to nose sa sobom kao dragocenot i smeštaju u gradove gde stigoše kao deo tog novog okruženja i to je Beograd rasejan po svetu …. po raznim gradovima ustoličen je i Beograd onih koji samo gradom prođu, posao da obave ili turizma radi i oni takođe ponesu neki deo grada ili scenu i pamte je i ostaje u sećanju kada se vrate u svoj grad bilo gde … i tamo je Beograd, još jedan ili bezbroj njih …

Neopterećen svakodnevnicom, gore na prijateljskom cumulusu Beograđanin misli o Beogradskom postojanju i zabeleženom trajanju, ono je neizbrisivo i zauvek sačuvano u beskrajnom prostoru grada, neprekidno otvoreno za nastavak istorije i nepresušna inspiracija za Beograđane. Virtuelni grad je prisutan, može se mišlju dotaći i u njega posegnuti ne samo za uspomenama, mogu se videti i sve buduće slike Beograda koje su ikada bile zamišljene ali i one koje će se iz mašte i potrebe iznenada pojaviti. Zna Beograđanin da je, kao i njegovi sugrađani, raspet između virtuelnog Beograda i ovog realnog što mu je pred oćima, možda se ipak svo vreme i on i svi drugi kreću neprekidno u virtuelnom, eteričnom prostoru negirajući vreme, odbijajući da se suoče sa realnim, ili su možda istovremeno u oba, pokušavajući da pronađu onaj pravi Beograd po njihovoj meri i obličju.

Sloboda u stvaranju vizije za budućnost neomeđena je u virtuelnom Beogradu i nudi beskonačan prostor svakom građaninu da mašta i da stvara svoj autentiični grad. Tako Opera može postojati istovremeno na Ušću i na Trgu, mogu postojati mnogi Savski amfiteatri ili građani što žive u raznim kućama na jednom istom placu; mogu postojati i šuma i jezero istovremeno, ili most koji je u jednom trenutku na vrhu Ade Ciganlije a odmah zatim postaje tunel ispod ostrva, zavisno od viđenja građana koji tog trenutka prelaze reku. Grad zapravo može postojati kao virtuelni zbir želja i različitih viđenja, bez otelotvorenja forme, samo kao vizija, i to je možda izlaz i nada za Beograd, jer će tako svi građani imati grad po svojoj meri, u kojem će naći odgovor za svoj životno prostor i niko neće biti ogorčen što se nečija tuđa ideja prihvata a za njegovu nema mesta, mada je u nju utkao sve svoje snove. U takvom Beogradu prag građanske tolerancije biće postavljen beskrajno visoko, ne samo za prisutne u ovom vremenu već i za one od nekada, i za one koji se tek očekuju; to će omogućiti Beograđanima da uspostave međusobnu komunikaciju pokazujući sa ponosom jedni drugima sve svoje Beograde. To je, ustvari, njihov jedini Beograd. Onda je cumulus otplovio niz vetar koji ga je dovodio u sve Beograde …