Arhitektura traje i opstaje, bespomoćna, omeđena okolnostima, klimom, naturalnim ili arteficijelnim okruženjem, pravilima kulturnog modela ma kakav da je, aktuelnom tehnologijom, u tom toru sa višerednim ogradama se ostvaruje, nudi odgovore na potrebe dajući sve od sebe, mada je često malo ko šta pita. Tako je i sada ali i u proteklim milenijumima, sve od kada je Praotac zasejao Semenku Začeća civilizacije, nekako u vreme kada je odvojio dlanove od tla, uspravio se, digao glavu ka nebesima i zakoračio na dve noge jer mu je tako bilo lakše da bere voćke sa grana drveća ili, posle, kad je shvatio slast mesožderstva, da baca zašiljeno kamenje na lokalnu divljač. Semenka je zatim proklijala, od vlage ali i od topline vatre koju je Praotac u međuvremenu naučio da zapali i to je bio prapočetak, onda se dogodio početak, pa su se razna doba smenjivala po redu kako već kažu antropolozi i ostali proučavaoci razvoja čoveka i njegovog puta kroz vreme, sve do sadašnjice. Tokom vremena Semenka je nabubrela, uredno klijala, rasla i menjala svoju suštinu i formu prateći duh vremena, menjalo se to svaki put kada bi se okolnosti promenile te je sve bivalo veoma različito, povremeno se javljala kao seme razdora, pa ljubavi, mržnje, zajedništva, stvaralaštva, totalnog rušenja i uništavanja a već sledećeg dana, iznenada i neočekivano, bez nekog ozbiljnog razloga, uostalom kao i u predhodnom stanju stasala bi iz pepela u vidu pregaoca na izgradnji novog i boljeg sveta što nije podrazumevalo samo nove i bolje odnose među ljudima ili plemenima, već se novi i bolji svet ovaploćavao i putem građenja, i time dotakao i onaj pretinac u Semenki u kome je pohranjen gen zadužen za Arhitekturu.
Dakle, vremenom, negujući Semenku, Praocu je dojadilo da hoda kojekuda izložen suncu, olujama, neprijateljima, proždrljivim saurusima, da mu kiša gasi ognjšte i onda mora da jede nedopečeno meso, te je odlučio da potraži sklonište i u pristupačnim praistoriskim uslovima komforno smesti pleme i nastavi da se razmnožava u poboljšanim uslovima. Počelo je od pećine koju je priroda stvorila a onda zaposevši je, Praotac je učinio neophodne radnje na prilagođavanju objekta potrebama koje su se takođe menjale i postajale zahtevnije. Posle, u sledećem koraku tek nastale civilizacije kada je iz Semenke nežno olistala mladica Praocu su porasli apetiti, deca nisu dobro podnosila vlažnu pećinu, osim toga razmnožavanje je bilo uspešno i pojavio se nedostatak rupa i špilja za sve i sagradio je Prvi krov nad skloništem, posle su to zvali koliba i tako je ustvari započela svoj punopravni hod, učesnik u razvoju civilizacije i Arhitektura.
Građevinsko pregnuće Praoca, ustvari tek kasnije prepoznato kao Arhitektura, samo tada beše autentično gde se očitovao neposredan i direktan odnos graditelja i građevine jer je graditelj ujedinio u rukama i duhu urbanistu, arhitektu, dizajnera, estetu, neimara, konstruktera, enterijeristu, dobavljača i proizvođača materijala, promotera, distributera i najzad korisnika, sve njih u jednom, istom biću i telu bez posrednika koji su se posle, kako je biljka iz Semenke napredovala i pružala okolo svoje razlistane grane, množili, dodavali se i rasparčavali graditeljski posao na bezbroj komadića često nepoznatih i otuđenih jedni drugima. Tako je vremenom i umnožavanjem učesnika u proceduri građenja staništa Arhitektura bivala potisnuta, postajala je posledica, dok u jednom trenutku prosvetljenja nije shvatila da je bespomoćna.
Autentična arhitektura koju je stvarao Praotac je bila neposredan i jasan odgovor na potrebu, ne bilo koju ili neku izmišljenu, ne, potreba je nastajala, pojavljivala se u skladu sa prirodnim okruženjem ali i osvojenim stepenom kulturnog pramodela, menjala se i svaki put je graditelj imao, ili je svog opstanka radi morao imati odgovor usklađujući na najbolji način svoju moć i znanje sa okruženjem kako bi našao pravi odgovor na izazov. Koristio je prirodne resurse, mesto staništa je birao da tu ne duva vetar, pogodno mesto da se može na vreme primetiti dolazak nepoželjnih pa i odbranu od životinja i drugih ljudi, od nevremena, poplava i zemljotresa, da bude u blizini lovišta i vode, obraćao je pažnju i na raspored zvezda tumačeći njihov raspored i uticaj na njegov opstanak i tako postizao saglasije sebe, čoveka i prirode u izvornom, nepatvorenom i totalnom obliku. Sve je bilo prekriveno senkom introvertnosti, skrivemo od pogleda i utkano u pejsaž, Arhitektonika staništa je morala da podražava okolinu uz visok stepen mimikrije jer je tako bezbednije za pleme, ako je ipak opasnost na vidiku stanište se napušta odmah i bez žaljenja, nema nostalgije jer ako je opasnost pristigla na to mesto znači da nije dobro odabrano.
Iznikla iz tog načina stvaranja prvobitnog urbanog miljea Arhitektura je prilježno sledila mogućnost graditelja i bitne odrednice njegovog opstanka ne postavljajući posebne zahteve, bila je autentični deo građevine i trenutnog stanja kulturnog pramodela a samim tim i života i opstanka života plemena samog. Arhitektura je tako nastajala, sledila bezpogovorno uslove, bolje reći da je bila u najavi i bez uticaja na građevinu, bila je deo koji se podrazumeva, ali joj je i u takvim uslovima polazilo za rukom da stvara čudesne forme. Podrazumevalo se i ukrašavanje enterijera pećina, zidovi su iscrtavani sasvim u skladu sa ideološkim miljeom usmerenim ka opstanku, ukras u današnjem smislu reči je bio funkcionalni obredni crtež na zidu, odbrana od zla, možda poruka Nadbiću u koje se tada verovalo da je su u pećini njemu odani žitelji. Bilo je to vreme diskretne Arhitekture, kooperativne i saučesničke, nikako ne načinom prednjačenja kao što u savremenosti to pokušava, bila je integralni deo stvorenog ambijenta skloništa, bila je ravnopravni delatnik, neopterećena suvišnim rečima i u savršenom saglasiju sa okruženjem. Posle je bilo ono iz prve rečenice … počela je da biva bespomoćna. Ipak nije zauvek počinula i izdahnula dušu ka čistilištu, Zrnce novog začeća tinja i očekuje povoljnu priliku pa da proklija ….