Začeće i prvi koraci Praoca na prapočetku Arhitekture i model po kome je nastajala nije izbrisan netragom posle svih promena epoha koje su prohujale i tokom kojih je stvoreno bezbroj gradova i u njima zdanja sa namenom svih vrsta, malih i velikih za stanovanje plebsa i prinčeva, kasarni, raznih katedrala, hramova drugih veroispovesti i parlamenata nevezanih za veru, o operama da se i ne govori. Arhitektura je stvarana podnoseći i noseći se sa neverovatnim ograničenjima, sasvim u skladu sa tekućim vremenom i tada važećim uzusima, ni manje ni više. Iskakanje iz etabliranog i priznatog modela je bilo uglavnom prezreno, gurano u stranu i zanemarivano, nije se lepo o tome govorilo, ali je bilo i slučajeva kada je silom ugušeno a delo je preostalo samo u tragovima ili zabeleženo na dugo skrivanim papirima i kada posle o tome zbore radoznalci koji vole da kopaju po istoriji i prašnjavim arhivama uvek se u temi pojave ruski konstruktivisti kao obeleživači takove pojave ali i trpitelji posledica svoga, kako su mislili, naprednog činjenja.
Teklo je vreme, Arhitektura je nastajala i trajala, opstajala od pećine do Zahe Hadid ali virtuelni civilizaciski krug se ipak na jednom mestu iznenada zatvorio i to ne na katedrali ili nekom drugom prestiužnom zdanju od koga se uobičajeno očekuju prekretnice. Uprkos tome i svemu, pojavila se na početku i kraju kružnice samonikla urbana tvorevina, slam, favela, divlje naselje ili već kako su kojekude taj arte fact nazivali. Ali uvek je bilo isto što se tiče poticaja i motiva za zidarsko pregnuće, čovek je kao i Praotac gradio sklonište zadovoljavajući elementarnu potrebu, bez ikakvih dodataka i suvišnih reči od svega što se na licu mesta mogli dohvatiti, upotrebiti i ugraditi. Taj način u kome graditelj i građevina jesu jedinstveno biće, uslovljeni jedno drugim i neverovatno međusobno zavisni, kasnije je razoren koračanjem civilizacije unapred. Ipak je pretekao kao paralelni urbani model, slam je posledica paralelnih svetova u gradu gde se različitost nastanjenih građana iskazuje ne samo u načinu življenja već i pre svega u gradograditeljstvu i doživljaju urbane matrice.
Postojao je slam oduvek u svim okolnostima tokom vremena i stvaranja gradova kao njihov neizostavni deo nastao na raslojavanju pre svega ekonomskom ali i kulturnom, rasnom, i naravno statusnom. Smatrao se tada slam kao sasvim prihvatljiv i čak neophodan deo gradskog miljea jer i plebs, poslužitelji i drugo osoblje imađahu pravo na svoje mesto pod suncem a ovo sklepano urbano nepodobije je za gospodara bilo najjeftinije i sa najmanje obaveza. Uostalom, u ta vremena siromaštvo i podređenost nije shvatano kao negativna pojava i bila je integrisana u okruženje bez posebnih osvrta ili naglašenih pritužbi iz te vrste urbanog miljea. O slamu se počelo govoriti kao o entitetu i delu urbanog i kulturnog modela tek sredinom dvadesetog veka kada su ga prepoznali vlasnici zemljištra koje su slamovi zauzeli i time ugrozili mogućnost korišćenja za profitabilnije namene, onda organi države radi naplate poreza ili manipulacije sa sirotinjom i najzad sociolozi koji su se umešali pokušavajući da razaberu i objasne društvenu grupu koja život provodi u slamu.
Poput Praoca, graditelji slama, sledeći po elementarnoj potrebi nepatvorenu autentičnost postupka stvarali su estetiku (Arhitekturu) svog staništa neopterećenu okruženjem, uglavnom urbanom, estetiku njima samo dostupnu, ne izabranu ili duhom i talentom stvorenu, već nametnutu potrebom za brzo napravljenim skloništem, raspoloživim resursima i u zoni kulturnog modela koji beše u igri, upotrebljivost, održivost i dostupnost su se podrazumevali. Iznuđena Arhitektura u punom i autentičnom smislu reči, uostalom kao na početku urbanizacije sveta. Uklapanje u okolni ambijent i saglasije sa okruženjem, bacanje oka na izgrađeno okolo nije bila tema, naprotiv. Praočeva građevina je na prapočerku bila poruka da na planeti nastaje novo doba uprkos tada ustaljenim pravilima nametnutim od saurusa, sada, građevina neimara slama pored osnovnog razloga za graditeljsko pregnuće je i protest, ukazivanje na napravdu zapostavljenosti i siromaštva za koje graditelj nije ni malo kriv niti za to snosi odgoronost i njegovo delo je opomena i apel.
Slamovi su povratak na početak, sve je kao u prvobitno doba Arhitekture. Iista potreba, elementarni nagon da se opstane i preživi u savremenom svetu nisu ništa manji. Kao i nekada, nemilosrdna borba sa neljubaznim i opasnim okruženjem, usaglašavanje samo ponekad kada nema drugog izbora, korišćenje resursa iz okoline, reciklaža i izbor mesta koje je blizu, nekada, lovištu a sada sirovinama, trgovini i nabavci. Kulturni model je modifikovan i nije sasvim isti, urbana matrica slama se smešta u gradski milje ali neprijateljski odnos je isti kao u prvobitno doba, u vreme prve naseobine. Onda je stanište ugrožavano od zveri i drugih plemena a sada ih napada i ne prihvata gradsko stanovništvo iz gradskog okoliša. Civilizacijska tvorevina, naseobina, nastala iz semena posejanog u pra doba, postavši grad, otela se kontroli i vremenom počela da upravlja i samom prirodom, dok je slam očuvao neverovatnu prilagodljivost, održivost i opstao je u neprijateljskom okruženju. Urbani milje i aritektonika slama nastali iz autentične potrebe su iznuđeni, Iznuđena Arhitektura, diktirani uslovima u kojima nastaju ali ipak je to sasvim prepoznatljiva, jednostavna i beskrajno maštovita ljudska tvorevina. I tako, uprkos otporima slam preživljava, opstaje jer je u životnoj borbi sam, bez posrednika i pomagača. Verovatno će tako i nadalje da se događa, sve dok opomena koju svojim postojanjem iznuđena Arhitektura emituje ne bude na dobar način saslušana i možda prepoznata kao mogući model koji bi obratio pažnju na princip iz doba prapočetka Arhitekture.