Bijenale arhitekture u Veneciji. Onda se tamo dogodilo Klackalište umetničke grupe ŠKART. Pored drvenih klackalica neobičnih formi akcentovani su lonci, šerpe i drugo posuđe zasaksijano, pa unutra posađene biljke a sve mobilno na točkićima i može se kanapčićem vodati okolo po Đardinu. Inspiraciju tvorcima Klackališta podario je Vasko Popa stihom kojim je ustrvdio da bi sve za nju učinio a ona je odabrala, od svega, samo da može imati svoje drvo koje će je pratiti posvuda. Ispunjena joj je čežnja, izreka pesnika je ostvarena pa je samim tim umetnički napor pregalaca iz ŠKARTA i samo zbog toga, već ispunio svoju svrhu i dotakao nebo. Klackalice i zasaksijano posuđe na točkićima koje se može šetati diljem grada su izuzetno lepi arte facti, zanimljivi, druželjubivi, inventivni beskrajno i ne može drugačije, osim da budu obožavani. Ipak je poduhvat uz sve osmehe prisutnih, čitanja poruke i divljenja dosetljivosti umetnika, neobično simpatična zezalica koja sa arhitekturom, na prvi ali i na drugi pogled, nema naoko neke veze osim što je Klackalište izloženo na Venecijanskom Bijenalu posvećenom upravo arhitekturi.
Potom, na treći pogled uperen ka zadatom istraživanju mogućeg (pro)nalaženja ljudi u arhitekturi, ŠKART je dotakao, ako se baš to čitanje izabere između mnogih drugih, jednu od ravni na kojoj počiva arhitektura još od Praoca a negde se vremenom zagubila, prevladao je model života u arhitekturi. Arhitektura je, sledeći želju za prestižom i njime nametnuti kulturni model, postala zadati okvir u kome se komunikacija događa i arhitektura je, deklarišući bespogovorno formu kao prioritet, pristala da učestvuje u upravljanju komunikacijom, da je oblikuje, određuje joj sadržaj i domet ali i način ponašanja ljudi u urbanom okruženju te je tako doprinela da i život, kao uvek kada je omeđen, biva stereotipan. Izgleda da je savremeni govor o arhitekturi iscrpljen, neke nove reči ili vraćanje na one koje je izgovarao Praotac su neophodne ne bi li se opet uspostavila zaturena ravnoteža između autentičnih potreba ljudi i urbanog modela i ljudi započnu ponovo, kao On što je činio, da žive sa arhitekturom,i da se njoj neprekidno pronalaze. Klackalište je dotaklo tu ravan šarmantno izrečenom opomenom, direktno, savremenim jezikom lakim i pristupačnim. Kad uobičajene reči sa katedre, akademske i poučne a kad su takve uvek su stereotipi, ne deluju jer nema ko ili neće ili više ne ume da ih čuje, komunikacija koju omogućavaju šetajuće individualne baštice će poboljšati slušanost i imati možda efekta.
Mobiljke u lakoj šetnji Đardinom, naizgled kao u šali, ali zato direktnije i snažnije nude način za promišljanje o povratku na izvor gde je komunikacija graditelja i prirodnog okruženja bila neposredna, emitujući poruke o čežnji za autentičnom urbanom scenom. Upravo tamo gde je prirodan tok stvari prekinut, Klackalište može biti korak ka povratku, spona, var na raskinutim krajevima kružnice, jezik razumljiv i dostupan o načinu da se iskaže ovovremena potreba ljudi za urbanim miljeom baš za njih. Bez posrednika. Klackalište može biti poziv na promenu ustaljene civilizacijske kolotečine i nagoveštaj promišljanja urbanog miljea za nove klince koji takav jezik mogu razumeti i možda postupiti, prihvatiti poruku, ako ništa drugo, bar će biti obavešteni da ima i neki drugi put. Posle je sve na njima.
Gugenhaimov muzej u Bilbau, vrhunski domet savremenog jezika, mada na izdisaju, ne samo arhitektonskog jer on nikada ne ide sam i bez mantri iz etabliranog kulturnog modela, je puko preoblačenje, u suštini sve je isto, nova haljina na istrošeni duh i telo. Samo dizajn ma kako lep i zasenjujuće nametljiv, pitanje je da li drugi cilj i ima, nema snage da menja sadržaj. Govor je isti i iste reči u stereotipnoj upotrebi i značenju, na malo drugačiji način složene u rečenici. Kao da se stiglo na kraj staze, jednoznačne, egoistične i na kojoj se više ne može komunicirati osim nametnutim i unapred obeleženim i podvučenim rečima. Klackalište nagoveštava da kraj ne postoji, naslućuje neophodni hod po ivici avanture jer je to način da se preispitaju granice spoznavanja ne samo novih potreba u materijalnoj sferi već i onih iz duhovne orbite a to zahteva, kada se kao sada stigne do jednog od krajeva, potragu za novim početkom. Pa i arhitekture. Može se sve to gledati i razumeti kao pokušaj traženja novog rečnika, sadašnji, u tekućoj upotrebi izgleda da je iscpeo svoje mogućnosti, neprekidno se ponavlja i opstaje na uglancanoj rečenici kojoj nedostaje smisao i sadržaj.
Pa onda, povodac u ruke, u šetnju sa izabranom Mobiljkom ne bi li se usput saznale odnekud koordinate mesta gde započinje nova staza. Tamo, Praotac strpljivo čeka, uveren da je njegov način jedino moguć za bilo koji, ali neophodan početak. ŠKART nije pronašao koordinate ni za jedan od neophodnih početaka, čak i da jeste ne bi bilo dobro da ih obelodani. Suština predočenog izazova je da svako, pojedinačno, mora svojom voljom i naporom da prepozna putokaz. U javni prostor puštena je ideja da drugačijim komuniciranjem uz neophodno uvažavanje volje i napora Drugog i uostalom svih okolo može koračanje po novoj stazi biti započeto, mada je učenje novog jezika kao prvi korak neophodno jer su svi putokazi ispred putnika na tom jeziku ispisani.