Istovremeni, paralelni svetovi na različitim mestima po planeti prirodno su iznedrili posebne arhitektonske jezike, neobične i dokučive jedino kada se sagleda okruženje u kome je rečnik formiran ali i pravila kulturnog modela koji je nastao opet u skladu sa okruženjem i formirao svoj status izvlačeći iz okruženja najviše što se moglo. U svim slučajevima arhitektura nije samonikla, neka vrsta iznude je pritiskala i punila stranice rečnika, mada su reči često uzimane nasumice i ispisivane neobičnim redosledom u rečenici. Drugačije arhitektonike sa raznih strana su posledica, ne samo okruženja i datosti koje je priroda omeđila na lokalitetu, već i okolnostima koje je graditelj sam stvorio nadogradjujući pejsaž svojom vizijom u okviru dometa sopstvenog poimanja opstanka, naravno, sledeći generalna i opšta pravila aktuelne društeve norme. Više se nije moglo a nadomeštalo se menama i neobičnim raznolikostima čije nastajanje i nije uvek bilo neophodno objašnjavati. Arhitektonske mene i različitosti su neki put bile sasvim iznenađujuće, u isto doba u neposrednoj blizini, pod istim krajičkom neba događaju se sasvim različite arhitekture iznuđene potrebom opstanka kao što su beduinski šator i faraonska piramida. Ta dva zdanja pružaju očaravajuću mogućnost uživanja u upoređivanju, nastali su na istom tlu, možda u isto vreme ali u svakom slučaju svako od njih, beduin i faraon, je gradio kako je morao, u iznudici nametnutoj naoko sličnim a ustvari udaljenim viđenjem načina opstanka. U oba slučaja građenje je bilo neminovno tako kako je, iznuđeno i bez pogovora. Nastavite sa čitanjem