Istovremeni, paralelni svetovi na različitim mestima po planeti prirodno su iznedrili posebne arhitektonske jezike, neobične i dokučive jedino kada se sagleda okruženje u kome je rečnik formiran ali i pravila kulturnog modela koji je nastao opet u skladu sa okruženjem i formirao svoj status izvlačeći iz okruženja najviše što se moglo. U svim slučajevima arhitektura nije samonikla, neka vrsta iznude je pritiskala i punila stranice rečnika, mada su reči često uzimane nasumice i ispisivane neobičnim redosledom u rečenici. Drugačije arhitektonike sa raznih strana su posledica, ne samo okruženja i datosti koje je priroda omeđila na lokalitetu, već i okolnostima koje je graditelj sam stvorio nadogradjujući pejsaž svojom vizijom u okviru dometa sopstvenog poimanja opstanka, naravno, sledeći generalna i opšta pravila aktuelne društeve norme. Više se nije moglo a nadomeštalo se menama i neobičnim raznolikostima čije nastajanje i nije uvek bilo neophodno objašnjavati. Arhitektonske mene i različitosti su neki put bile sasvim iznenađujuće, u isto doba u neposrednoj blizini, pod istim krajičkom neba događaju se sasvim različite arhitekture iznuđene potrebom opstanka kao što su beduinski šator i faraonska piramida. Ta dva zdanja pružaju očaravajuću mogućnost uživanja u upoređivanju, nastali su na istom tlu, možda u isto vreme ali u svakom slučaju svako od njih, beduin i faraon, je gradio kako je morao, u iznudici nametnutoj naoko sličnim a ustvari udaljenim viđenjem načina opstanka. U oba slučaja građenje je bilo neminovno tako kako je, iznuđeno i bez pogovora.
Arhitektura beduinskog šatora, zdanja u beskraju peščane pustinje nastala je iznuđena uslovima okruženja, porivom za opstankom i preživljavanjem baš tu u negostoljubivom pejsažu, na bezvodnom tlu i beskrajnim brojem dana bez kiše, nenajavljenim vetrovima sa svih strana, načinu nomadskog života koji je podrazumevao pomeranje, neprekidno kretanje po peščanom prostranstvu od jedne do druge oaze ili neke druge ključne tačke. Komunikacija graditelja šatora sa prirodom je bila neposredna, direktna i neopterećena iluzijom o dokazivanju materijalnog statusa, verom, prestižom, dimenzija šatora je određivana u meri da ga kamila može poneti, sagrađen je od materijala koji se mogu proizvesti ili naći na licu mesta. Estetika arhitekture šatora nije stvarana unapred, nije projektovana već je prirodno proizašla i nastala razlogom samog njegovog postojanja. Kulturni model zajednice iznikao iz potrebe opstanka plemena što je deklarisano kao vrhovna vrednost i, prirodno je nametnuta arhitekturi. Uslov da se to i dogodi je da građevina bude u skladu sa prirodom i atributima koje ona tu, na tom mestu nudi. Sve što se sa šatorom događa je na tragu i principu Praoca.
Istovremeno, arhitektura pramida je iznuđena potrebom da faraon iskaže neprikoslovenost božanstva i faraona samog koji je udovoljavao božanstvu ali i sebi, prezentujući se kao njegov zamenik u lokalu. Neprolaznost dinastije, njeno željeno trajanje zauvek je nedvosmisleno iskazano veličinom i formom piramide, objavljivana je tako poruka o beskonačnoj budućnosti koju ni sila pustinje nije mogla da ugrozi niti promeni. Način izgradnje je tražio vezu sa božanskim putem čitanja poruka iz zvezda, tražeći odgovor negde iz kosmosa, gradilo se mukotrpno, neverovatno pomeranje stena, dovođenje ogromnih komada kamena iz daljine, hiljade radnika i sve je to potvrđivalo i bilo u funkciji potrebe da se preživi uz saglasije sa božanstvom, obeleži epoha ali i pokaže narodu moć faraona. Za uvek. Priroda je skrajnuta, nije učestvovala u stvaranju arte facta, forma i dimenzija piramide je iznuđena jer su graditelji sagledavajući daleku budućnost procenili da će piramidalni volumen trajati do nesagledive budućnosti, opstati kroz milenijume što se i dogodilo, i preneti poruku svim civilizacijama koje će doći o moći. Možda im to o civilizacijama nije bilo na pameti, nije bila namera da se neko drugi obaveštava, već samo da se sebi obezedi zdanje koje će trajato kao i oni, doveka. Ko zna.
U oba slučaja gradili su u iznudi, u skladu sa pravilima sopstvenih kulturnih modela, veoma različitih ali uz jednu zajedničku reč koja je obeležavala i naglašavala opstanak u bilo kojoj sferi. Arhitektonika šatora, izrečena prostom rečenicom bez prideva i druga, ispričana veoma složenim tekstom koji nije dozvoljavao da se smisao do kraja odgonetne obeležila je arhitektoniku piramide. Oba arte facta su ipak izovarali svoje poruke dovoljno jasno u meri koja je odnekud omeđena. Arhitektura je pratila zahteve, jednostavne naloge za sklad sa silama prirode ili onim drugim skladom, virtuelnim. Autentičnost jednog i drugog zdanja, besprekorno uređena funkcija u svim aspektima svoje svrhe i namene, rafinirana estetika zdanja pojednostavljena i lišena svega što bi moglo uneti i najmanju nesporazum sa okruženjem u slučaju šatora ili ometati virtuelnu komunikaciju sa božanstvom i nagovestiti faraonovu ljudskost u slučaju piramide.
Prolazeći tuda, ivicom pustinje, Praotac je posmatrao oba zdanja. Bio je zadovoljan, posebno videvši šator jer je u njemu prepoznao svoje načelo iz vremena kada je začeo jednu od civilizacija uvodeći u prvu pećinu svoje pleme, ali posle nekoliko koraka i veoma zbunjen, ugledavši iza peščanih dina vrhove piramida čiju namenu nije razumeo ali svrhu je mogao naslutiti jer se i njemu, onda kada je iz pećine, bezbedan, gledao oluju u svesti motala misao o tome kako bi bilo dobro da obeleži i sebe, kao graditeljskog pionira.