Posle prohujalih svih tih epoha od Praoca do sada, nestajanje civilizacija i nastajanja novih, Egipat, Vavilon, Grci, Rimci, pa onda barok, pa ampir, pa anti barok … ups , ne anti barok ne postoji ali svakako ima post barok ili bar neki kvazi barok, ništa se nije predavalo olako i putem prefiksa pokušavalo je da opstane ali i arhitekti u nemoći da zakorače u neko novo poglavlje pribegavali su upotrebi prefiksa i prodavali staro za novo. Kao oni što se proslaviše posle modernista. U jednom trenutku zapatio se i arhitekturalni brutalizam, ne zna se razlog spominjanja toga na ovom mestu ali dobro je zapaziti ga, a prestižno je da se u upravo u Arhitekturi najavilo i predvidelo šta će se sve daljim tekom vremena dogoditi planeti, brutalno.
Dakle, sve što beše u Arhitekturi u smenama stilova i načina promišljanja forme, ponekad i sadržaja, uvek je dojezdilo kao iznuđena promena i sledstveno tome i iznuđeno prihvatanje nadošlih revizija kulturnog modela, ili možda obrnutim redom, sve jedno. Retko kada su se događale sasvim nove vrste, uglavnom derivati u masi, išlo je sporo kroz istoriju građenja to koračanje unapred, ali je još od kada se Praotac manuo pećina i koliba i poslao potomke u zidane građevine, unet pojam prestiža kao vrhovne vrednosne ravnateljice. Sve je tako potrajalo do savremene arhitekture, za sada neimenovane sa unikatnim produktima gde se pojedinac, Arhitekta, egzibionistički takmiiči sa okruženjem, suprotstavljajući statičnost zgrade zemljinoj teži ili pokušavajući da predloži sasvim novi vid proporcije, podlegavši čežnji da prirodi konačno stane za vrat. Kao usputni produkt nastaje estetika neverovatna i prelepa. Zamalo, pa kao u Gaudija …
Arhitektura teži otvaranju novih vidika ma kako to zavodljivo i stimulativno za delatnike zvučalo i ma kako se delatnici te profesije trsili da stvaraju novi svet, oblikuju prostor, kreiraju ambijent imajući, istina sasvim subjektivan, utisak, da menjaju nabolje mentalitet ljudi i unapređuju kulturni model. Da li ? Takovom, izhitrenom mišlju, samoljubivom i nesamokritičnom etablira se poruka da svojim delanjem Arhitekti razbijaju ustaljeni stereotip i manir i krče put u novi svet, za nadati se da domorođeni lokalci neće proći kao Indijanci onomad u onom novom svetu. Upravo je suprotno. Arhitekta deluje u okviru datih pravila kulturnog modela, volje i namere vladara, imaoca kapitala ili političara koji svi zajedno, zavisno od njihovih interesa pokušavaju da se ubeleže u istoriju grada kao stvaraoci nečeg, ma čega, novog i neviđenog. Arhitekta sledi poruku, porudžbinu, nalog, čita želju naručioca, projektuje u tom miljeu kao učesnik, saučesnik i na neutemeljenom razlogu razabira tu situaciju na način umišljenog predvodnika, daje sebi slobodu da vidi misli iz budućnosti, promoviše tom prilikom i sebe naravno, mada se ta reč glasno ne izgovara i tako nastaje (opstaje) Arhitektura.
Nesumnjivo da pregnuće kreiranja novih arhitekturalnih formi jeste pionirski posao i dela koja se dese kao muzej u Bilbau čine da se Arhitektura unapređuje i nagoveštava novo doba koje će neizbežno pristići. Ipak, arhitektonska dela koje stvaraju arhitektonski starovi su kao primerci sa modne revije, sjajno izgledaju ali posle revije izostaju sa ulice, ostaju u sferi piste zabeleženi fotoaparatom, kreator se promovisao, advertajzing je obavljen i pozicija kreatora na tržištu znatno poboljšana a posle se za upotrebu u realnom životu kroje i šiju uprošćeni derivati za na raf butika ili tržnog centra. Uostalom, ako sve sa modne piste bude odneto na tržište gubi se distanca i draž posebnosti, unikat se umnožava i utapa u svakodnevnicu. Posebnost mora biti očuvana ne bi li se uspostavio rang vrednosti. Može se zamisliti da Gaudijeve stambene zgrade bud građene na traci, u nekom sistemu predfabrikacije u bezbroj primeraka diljem Barselone. Sva neverovatna, božanska estetika koju je Gaudi stvorio nepovratno bi nestala, izbisana iz mentalne gradske mape kao znak i poruka o posebnosti Barselone.
Arhitekta je odvajkada bio razpet na tankoj žici između lične želje, ideje, sopstvene inspiracije sasvim virtuelne i stvarnosti, interesa okruženja i onih koji ga formiraju i kontrolišu. Arhitekta ipak na kraju krajeva uradi posao izvođača radova često u suprotnosti sa samim sobom, stvarajući iznuđenu Arhitekturu i tako je najveći broj zdanja po gradovima nastao. Na toj večnoj klackalici, od veštine arhitekte da uskladi i nađe ravnotežu zavisi i okruženje koje nastaje a neki put je sve olakšano kad je nalogodavac dobro raspoložen ili nema vremena ili upravo poželi da optereti arhitektu svom odgovornošću te se delo dogodi van njegove kontrole ili uticaja. Oni malobrojni koji imaju privilegiju da stvaraju u takvim uslovima, reći će se slobodno, samo potvrđuju postojanje iznuđene Arhitekture. Mada, ni takovi visoko rangiran stvaralački status ništa ne garantuje, pre neki dan i Mikelanđelo se žalio da ga je papa Julije II pritiskao svojim idejama, iznuđujući mu detalje, prvo oko forme a onda i oslikavanja Sikstinske kapele pa je morao da učini nekoliko kompromisa i to ne može da mu zaboravi nikako.