Tokom trajanja građenja, otkrivenog od strane Praoca, od prve izabrane i nastanjene pećine ili izgrađene nastrešnice pa sve do savremenih nebodera usprotivljenih zemljinoj teži, atomskih centrala, muzeja ili stanova za socijalno ugrožene stanovnike planete, sve je nastajalo sledeći nadolazeće veoma promenjive civilizacijske potrebe, iznuđeno. Poticaj za stvaranje arhitekture neminovno su bili nalozi, kadkad naređenja ali i direktni ili lepo upakovani uticaji da se narečeni, potrebni sadržaj i mesta za obavljanje poslova obezbede, da zgrada pošalje u gradski milje poruke nalogodavca, bilo njegove lične ili onih koje je predstavljao, ali u velikoj meri prisutna je bila i neizbežna želja za prestižom ma koje vrste. Toj želji nalogodavca pridruživao se i arhitekta tražeći svoje parče mesta i priliku da mu talenat bude iskorišćen i nadasve, primećen.
Prvobitno je arhitektura stasala veoma bliska realnim potrebama plemena, skupini ljudi sa istim pojednostavljenim interesom, ukratko rečeno, trebalo je preživeti i obezbediti sklonište i hranu pa nije bilo vremena za iskazivanje pojedinačnog interesa, vođa je imao moć da odlučuje ali uvek je činio u interesu zajedničkog interesa plemena. To je isključivalo prekomerni individualni uticaj, preovlađivao je onaj zajednički. Mera je bila u domenu relatzivno pravilne uravnilovke ali je i onda bilo izuzetaka, isticanje malo napred onih koji su mogli da ulove više od drugih i to je doprinosilo da takvi mogu povremeno iskazivati i po neku sopstvenu želju. Ti mali izuzetci su vremenom stasali, etablirali se i bili prihvaćeni kao nova mera vrednosti uslovljavajući novu ravnotežu a onda se dogodilo neminovno raslojavanje ljudske zajednice, kada su plemenske potrebe ustuknule pred pojedinačnim. Sledbenici Praoca su osnovno pravilo dragocene plemenske uravnilovke skrajnuli. Onomad se to dogodilo kada je identifikovano vlasništvo glavešine nad zemljištem pre svega, onda se umešala crkva, zatim kraljevi i najzad imaoci kapitala, svi ustvari vladaoci rukovođeni ličnim politikama koje su kreirali, naravno u svom interesu. Sve do savremene varijante kada su političari preuzeli skiptar i otada su vođeni svojim političkim ali i sasvim lukrativnim interesima nametali potrebe, često sasvim otuđene od ljudi i njima nepoznate, pa su se uvek, kao i danas, iznenadjivali kad im se nešto ponudi, ili još više, izgradi i kaže im se da su o tome sanjali već dugo i to očekuju odvajkada a eto sada im je izabranik dobavio.
Vremenom je, napredovanjem raslojavanja zajednice po ekonomskim, statusnim, obrazovnim, pedigreovskim ili drugim nekim značajkama koje ne moraju uvek da budu i mera kvaliteta, posebno u savremenom izdanju, zagubljena veza između ljudi i njihovih stvarnih potreba. Određivane su na osnovu predviđanja političara u ulozi vlastonosaca uz pomoć, za njih spasonosnih ali bezličnih statističkih fraza, potiskivana je želja pojedinaca, virtuelna procena o prosečnoj vrednosti je preovladala, postala referentna vrednost i onda uzrokovala odluke o građenju. Vođe su osvojili pravo da utiču i iznuđuju arhitekturu kada su razumeli da je arhitektura probitačno sredstavo i alat da opstanu i zadrže vođstvo. Tako je sada ali nije daleko do pomisli da se točak neumitno vraća unazad, u vreme kada su vladaoci, od faraona do pojedinih Papa ili dobronamernih diktatora koji su nameravali da stvore neki novi svet, gradili da bi iskazali svoju vladalačku moć, značaj svoje misije ili jednostavno poslali poruku da im je dato da mogu sve, pa i da iskažu svoje lično viđenje arhitekture. Izvođače radova, arhitekte na sreću po civilizaciju neki put obdarene nemerljivim talentom, su angažovali već prema poruci koju je građevina trebala da iskaže.
Praotac je neki dan, slušajući razgovor dvojice zaludnika na ovu temu dobacio usput opasku o sudbini ruskih konstruktivista koji su pokušali da arhitektuju u slavu novog društvenog poretka osvojenog narodnom revolucijom zanemarivši da je to pravo namenjeno samo vođi. Da su ga bar pitali za dozvolu, ne bi onda neki od njih negde u Sibiru krojili vojnu odeću. Njihovo delo mu se možda i svidelo ali je bilo iz njegove perspeltive nefunkcionalno, izgledalo je previše sveže i novo i moglo bi svedočiti ili navesti na pomisao da je juče pao odnekuda bez pedigrea u desnoj ruci, da bi sve bilo, oko tog pedigrea sasvim jasno, opredelio se za kvazi klasiku ne bi li izgledalo da je tu odvajkada.