…Potez je ovde ekspresivan, skoro munjevit: linija koja dočarava figure ili rudimentarne prostore teče i kruži skoro kao muzička linija. Nema previše opisa, gotovo da nema ni scenografije. Dramatis personae su uopštene, prepoznatljive po atributima ili kostimima. Ceo pristup odaje utisak lakoće, kao da brzina misli nalazi adekvatan korelat u gestu. Tome se pridružuje i koloristički koncept: racionalan izbor i gestuelni nanos pigmenta iz olovaka u boji sasvim su u skladu sa „brzim“ pristupom. Brze su i odluke da se fiksira neka očekivana ili sasvim neočekivana situacija: to su najčešće nekakvi zastoji u fluidu koji postoji među ljudima, situacije koje su na trenutak zamrznute, zabune i neočekivani obrti.

Crteži su podeljeni u segmente – neki od njih komentarišu konkretne lokacije, Beograd, na primer – sa prepoznatljivom konfiguracijom reka i grebena nad njima, drugi su grupisani prema kategorijama: umetnici, neimari, veštice, književni ili mitološki likovi koji su stekli univerzalnu prepoznatljivost i, u svesti ljudi, postali opšta mesta, kakvi su Ikar, Hamlet ili Don Kihot. I Gospod Bog je tu, ne kao metafizička činjenica, nego pre lik iz popularne imaginacije.

Neko bi mogao požuriti i ove crteže odrediti kao karikature. To, međutim, ne bi bio sasvim dobar trag. Po grafizmu i konceptu, donekle i po sintaksi, oni zaista mogu prizvati asocijacije na ilustracije koje u časopisima postoje da bi izmamile smeh čitalaca. Tačnije određenje bi moglo biti – grafičke vragolije. Ne jedino zbog toga što se đavolčići na nekim crtežima pojavljuju kao protagonisti. To su tek skice mogućih situacija, munjevito fiksiranje onih trenutaka u kojima očekivani tok događaja isklizne.

Možda bi se ovi crteži mogli odrediti kao ne-sasvim-konzistentni strip, priča koja teče u fragmentima, replikama. Pokazani crteži, kojima možemo pridružiti i one koji se nisu probili do najužeg izbora, sugerišu da je smisao ove crtačke prakse izvestan protok, neka priča koja se odvija paralelno s onim što nam se događa, na nekom drugom, mentalnom ekranu. Proces je, naprosto, takav da jedan crtež „priziva“ sledeći. I, kao da je gorivo Bobićevih crteža ona neizgovorena rečenica od koje odustajemo jer u trenu shvatamo da je medij te misli pre grafički nego verbalni.

Prvog pokretača ovih crteža ne treba tražiti u želji da budu izlagani – te lapidarne grafičke etide dolaze iz sveta intime. Otud je odluka da oni budu pokazani pre svega želja da se pokaže tok misli. Neko će, prirodno je, pronaći favorite u ovoj zbirci. To je sasvim moguće. Ipak, pre bi se reklo da je njihov smisao nije u pojedinačnom crtežu, nego u celini. I tako ih treba posmatrati.

Mileta Prodanović