Način umišljanja vizije gradske matrice po kome ona (vizija) treba da bude celovita, da se putem nje (vizije) upravlja ukupnim gradskim prostorom globalno sagledanim, pre svega stručnim gledanjem kroz durbin statistike, postao je prekomernom upotrebom iznuđeni standard. Lokalno biće pojedinih gradskih krajeva je utopljeno u globalnu viziju, depersonalizovano, mada se kasnije detaljnije iscrtava i raščlanjuje ali sledeći predhodno ustanovljena globalna pravila. U slučaju Beograda radi se o teritoriji od osadeset hiljada hektara, od Pančeva do Surčina i od Zuca i Rušnja, pa sve do Ovče i Borče, ne ispuštajući iz vizure mantru o pravcu ka severu i zapadu, tamo ka Evropi. Prilježni na poslu, upravljajući se prema zadatim radnim obavezama urbanističari su globalnu viziju Beograda nacrtali, prikazali pomoću lepo i primamljivo obojenih fleka na mapi Generalnoh plana do 2021 godine u sitnoj razmeri gde se mesta ne prepoznaju baš najbolje, pa se sve može tumačiti i čitati uz dosta veliki stepen kreativne slobode posmatrača. Sve je to demokratski usvojeno, vizija je overena, učinjenja zvaničnom i dato joj je pravo, ali i obaveza da bude ostvarena.
Može se postaviti pitanje o svrsishodnosti globalne vizije rasprostrte na ogromnoj teritoriji koja uopšte nije jedinstvena. Naprotiv, sačinjena je od mnogih veoma različitijih delova. Svaki od njih je poseban, autentičan, iznikao upravo na tom, svom i jedinom mestu, nicanje je kao i kod biljaka koje ne mogu da rastu bilo gde i kako kome padne na pamet, iznuđeno lokalnim prilikama, svojim osobenostima delovi grada su stekli sopstveni identitet, izborili se za lik, sadržaj, način života, koristeći lokalnu ponudu pejsaža i tamo zatečenih potencijala. Kreiranje i etabliranje celovite vizije u okviru usvojenog standarda i načina izvođenja urbansitičkih radova može, iz preterane čežnje za boljom budućnošću po zadatim i ozvaničenim, unificiranim pravilima da poremeti prirodan tok razvoja ili promeni sredinu i identitet pojedinih gradskih krajeva. Postoji opasnost, ako to sve bude kako je globalno predviđeno, da krajevi grada u narednih nekoliko decenija počnu da liče jedni na druge, da se marginalizuju autentične vrednosti koje su vremenom sticali i što ih čini prepoznatljivim. Čini se da, sledeći stereotip i iznuđenu metodologiju, preti nasilna promena lokalnog kulturnog modela protivno volji onih koji u njemu opstaju i gde su uložili značajan minuli rad.
Potreban je naravno plan o elementima od opšteg interesa koji nisu samo Beogradski već se tiču i komunikacija grada sa okruženjem: trase autoputeva, koridori za infrastrukturu, javni prevoz, lokacije fabrika vode, magistralne saobraćajnice, mesta za preradu sekundarnih sirovina, uostalom svega onog što obezbeđuje da gradski sistem i njegovo neposredno okruženje može da funkcioniše i bude u vezi sa svetom. Nije sporno da se uradi i globalno zoniranje ne bi li se u prihvatljivo logičan i funkcionalan odnos postavili prostori za industriju, stanovanje, zelenilo. Cilj je da se jasno opredeli šta je urbana ukupnost i zajednički interes na nivou grada i okolnog prostora na koje vrši uticaj ili isti trpi, sa kojim komunicira, ali da se tom prilikom ne ugroze posebnosti, neophodna je osetljivost za identitet gradskih kvartova i vrednosti koje im pripadaju i po kojima se prepoznaju.
Ostalo mora biti oslonjeno na već postojeći lokalni urbanitet kraja koji je stvaran decenijama, velika je odgovornost to menjati i pretvarati sve u jedinstvenu masu gradskog aglomerata. Masu koja po inerciji, ako se sve izjednači i dovede u istu ravan pa čak i dizajna što se tiče, posebnosti stavlja u drugi plan i umesto afirmisanja vrednosti mesta doći će do bledih kopija konkrtenog pejsaža. Meta stremljenja urbanističkih radova treba da je traženje, nalaženje nije garantovano, prihvatljivog modela planiranja ne bi li se očuvao i unapredio svaki kraj posebno, iz toga i u tome je nalazište inspiracije za viziju koja nudi napredak.
Naravno, svako ima svoju metu u saobraziju sa interesima koji ih se tiču i buđenje mogućnosti da ih zastupaju i bore se za njih je novi, do pre neku deceniiju, neprepoznatljiv podsticaj. Građani su uočili put ka očuvaju i zaštiti imovine, nisu stigli do lekcije o usklađivanju svog sa javnim interesom jer ga još uvek nisu prepoznali za šta je neophodan nešto veći stepen urbane kulture. Imaoci kapitala teže da ga uvećaju koračajući nepažljivo i bez izvinjenja kad nekoga nagaze što je opet pitanje urbane kulture i prepoznavanja javnog interesa. Država, čiji je zadatak da stvara okruženje u kome bi svi ostali učesnici mogli da razviju svoje misli i za svoj i opšti interes angažuju energiju, na sredokraći između etatizma i populizma pokušava da se domogne demokratskih načina delovanja u praktikovanju urbanizma, teži ka većoj, ako može potpunoj kontroli korišćenja zemljišta i resursa i nalazi potporu u iznuđenom modelovanju načina izvođenja urbanističkih radova. Promoviše država putem svojih institucija, i urbanističara naravno, centralizovani model planiranja grada gde ostali učesnici bivaju sledbenici, građani na primer, promoviše taj model do mere koju joj ostali dopuste. Razumno umanjenje ovog uticaja zasnovanog na mantri da je putem izbora narod državi dato zavetno pravo da umišlja životnu sredinu i ambijent za sve građane, bi bio iskorak ka prihvatljivo usklađenom odnosu globalnog i lokalnog. Decentralizacija gradskog prostora nije samo priznavanje postojanja posebnih celina kao formalnih geografskih entiteta, mora biti i suštinska, pripuštanjem u diskurs o gradu a zatim i u odlučivanje o viziji građanima koji su, iako nisu izabrani već samo biraju, stvarni stanovnici mesta čija se okruženje u budućnosti urbanističarskom vizijom stvara.
I onda, pomalo istrošena fraza – planiraj globalno ali vodi računa, pre svega, o lokalnom jer tu žive građani Beograda.