Beograđanin je hodao po Evropskom prostranstvu i posetio je Amsterdam, Kopenhagen, Prag, Pariz i još nekoliko gradova manje poznatih ali koji su uvek usput, te se, po toj prenaseljenoj Evropi, nezaobilazno nailazi na njih. Građanin Beograda je razgledao, zagledao i prepoznavao slike sa razglednica ili ekrana kompjutera i pamtio je, prepisivao viđeno u virtuelnu beležnicu da ima o čemu da priča kad se vrati. Posle se vratio na svoje ognjište u Beograd, pogledao unaokolo po ulicama, obalama reka, trgovima i fasadama, uočio da sve to ovde nije kao tamo gde je boravio, što je sasvim prirodno i normalno, i upitao se gnevno zašto njegov grad nije kao oni koje je video, koji su mu razgalili dušu i neobično mu se dopali. Pitanje je bilo neodređeno, opšteg tipa, nije ciljao ni na šta konkretno, nije baš bio siguran zašto je nezadovoljan Beogradom niti zašto su mu se ti drugi primerci urbanih tvorevina dopali da je poželeo da ih preslika u Beograd, a niti zašto su mu ti gradovi izazvali zavist, nezadovoljstvo i čežnju. Posle, kad su prvi utisci utihnuli a grč od zavisti uminuo, i kad je popio kafu u kafeu Biblioteka na Terazijama i bio opet sa sobom i svojim gradom, mislio je o tome šta je on to hodajući evropskim tlom upoređivao i sa čime, i zašto je taj upoređivački poriv uopšte bio probuđen. Sa jedne strane, upoređivanje je prirodno i ako se poseduje referentna vrednost onda taj čin može biti delotvoran i koristan, mogu se odrediti poučni zaključci. Razmišljao je, naravno, o tome da njegovo upoređivanje gradskih lepota i onog dugog, suprotnog, nije isto kod svih Beograđana jer su različiti doživljaji grada, zahtevi od grada, očekivanja, potrebe i različito je razumevanje razvoja i toka stvaranja grada kroz vreme u čijem protoku je upoređivač prisutan samo jedan tren.
Građanin je pokušao da svrsta neke događaje, ključne reči, navike, sticaje okolnosti od kada se on seća grada, ali i ono što je čuo iz priča starijih ili pročitao u knjigama, i da napravi spisak činilaca zbog kojih je Beograd takav kakav je i, naravno, različit od svega što je na svom putovanju video a poželeo da ima i ovde na grebenu i u dolini oko reka. Prvo se setio nedostatka kontinuiteta ideje o gradu što je posledica česte promene vlasti i političara koji vode državu pa utiču i na grad, ali i onih koji neposredno jesu gradska vlast, a koji se isto tako često menjanju i prave neki svoj grad ispočetka. Čak i kad ne znaju kako se to radi, ponovo ispočetka, iz najboljih namera i sa dobrom voljom da budu bolji od predhodnika, afirmišu svoje negodovanje učinjenim, nepoznavanje pulsa grada i primenjuju ga na grad. Posle su mu prošli kroz glavu ratovi i rušenja grada koja se događaju u pravilnom ritmu, približno svakih pola veka, u razmacima koji kao da su zapisani u gradska pravila, pa onda obnova na brzinu, pa nova zidanja tek da se prebrode trenutne potrebe, a ima slučajeva gde sve to, posle bombi, ostaje kao uspomena na zlodelo naneto Beogradu.
Pomislio je da su uzburkana događanja u društvu (a dotiču se naravno i Beograda), korenite i radikalne promene sistema vrednosti, ciljeva, politike, dugi periodi ekonomske krize i gradski život na ivici siromaštva doprineli da se ne stvori jasna ideja i slika o Beogradu u nekoj bliskoj ili daljoj budućnosti, već se to pitanje stalno gura u stranu, a u prvom planu je briga o opstanku i preživljavanju. Osim toga ima i straha od promena i novih reči jer ih je mnogo i doturaju se prečesto pa su građani stekli naviku da potraže zaštitu i isture štit od te vrste agresije, ili se zadovoljavaju postojećim, onim što imaju, ma kakvo to bilo. Bacajući oko unaokolo uočio je i da među prolaznicima nema klasične građanske klase, ili bolje reći stereotipnih građana, koji su se izgleda pritajili usled čestih turbulencija u okruženju, i da se grad neprekidno dopunjava novim ljudima u masama koji donose svoje navike i svoj urbani ili ruralni način mišljenja i života, boreći se za opstanak u novoj sredini koju baš ne razumeju dobro i kojoj nameću svoj odgovor na situaciju u kojoj su se našli. Potom slede dugi periodi navikavanja na ulogu građanina Beograda ….
Pa se zapitao o arhitekturi zgrada okolo po ulicama, a što mu je ponajviše izazvalo zavist, i pokušao je da potraži odgovor na pitanje šta je ustvari posebnost Beograda, ona koju poseduju ti Evropski gradovi? Ima ovde arhitekture što je preživela nevolje i smatra se da je to tradicionalno Beogradsko lice mada je ustvari prepisano iz Bečkog, Pariskog, Praškog ili Ruskog rečnika, iz poglavlja o pseudoklasici. Ima i nove arhitekture, odlikuje se savremenim graditeljskim jezikom koji se u ovoj epohi govori širom planete pa se ti stereotipi, ma kako lepi i oku ugodni bili, ne mogu baš osetiti i nazvati Beogradskom posebnošću.
Padali su mu na pamet još mnogi drugi razlozi sa kojima je pokušao da izađe na kraj, a onda je razumeo da Beograd tako živi i preživljava, da ima svoj vlastiti život, kao i ljudi, svako ima neku svoju sudbinu predefinisanu i obeleženu, ili je sam stvara jer ne može dugačije, često i svesno čineći greške, iznuđene ili slučajne, jer se bolje ne može uz sve napore, želju i entuzijazam. Sve to nekako čini gradsku istoriju iz koje izranja grad, i njegov lik i ambijent i način života i njegovo pulsiranje i vreva. Pa kad se upoređuje Beograd sa drugim gradovima diljem zapadne Evrope ne može se bez upoređenja gradskih istorija i odatle se najpre moraju crpsti merila i vizure koje se upoređuju. Ono što se vidi, lice grada koje uobičajeno sagledava namernik, samo je posledica događanja odvajkada, zajedno sa građanima koji su tu živeli, gradili i uspostavljali pravila po kojima je grad bitisao i stvarao se.
Najzad, kad je Beograđanin sve to sabrao i složio reči u rečenici, svaku na svoje mesto, zavist je nestala i želja za upoređivanjem uminula, jer bi svaki pokušaj traženja sličnosti ili poistovećivanja Beograda sa drugim gradovima bio uzaludan napor. Beograd je neponovljiv i sve to što se u njemu dogodilo odvajkada a i što se događa sada jeste njegova posebnost za kojom možda tiho žude Bečlije, na primer, ali ne smeju to glasno da kažu.