Beograd ima Beograđane, građane iz svih krajeva grada ali i iz sveta, koji ne propuštaju da kažu i odrede odakle su: Čuburac, Dorćolac, Savamalac, ali i Ličanin, Piroćanac, Rus (zna se od kada), ili, na primer, Nemac. Uz to, Beograđani su školovani, sa najvišim obrazovanjem, čak su i akademici, no nađe se i poneko nedovoljno opismenjen, ima ih i veoma kreativnih, ali i epigona. Postoje stariji koji govore kako je nekada sve bilo mnogo bolje, i mladi koji, iako to nikada nisu ni videli ni doživeli, govore da je sve to nekada bilo bez veze. Oni sa Čubure ili Dorćola jesu Beograđani, to ne poriču, ali i ne ističu; to im dođe nekako kao podnaslov. Dok oni što su došli sa raznih strana, bilo nedavno, bilo da imaju već koju generaciju iza sebe, posebno naglašavaju da su pravi Beograđani, a svoje poreklo otkrivaju tek tokom razgovora. Uveče odlaze u zavičajne klubove ili u posebno izabrane kafane gde zaplove u oblake nostalgije, da bi izjutra bili Beograđani još više.
Naravno, svi su oni Beograđani, i to je značajna prednost grada kada ih ima od svih fela, mada su svi zajedno kritični i nepoverljivi prema svemu što nije njihovo delo ili što je zajedničko, a stvara im neke obaveze. Javni sektor ili interes doživljavaju kao opterećenje i atak na lične slobode, a istovremeno su darežljivi i neizostavno uvek spremni da nesebično pomognu ako pojedinac ima neki problem. Beograd ima građane koji su ujedinjeni samo u nevolji i tada bivaju spremni na saradnju, razumevanje, pomoć susedu i samo tada mogu privremeno da potisnu lični interes. U svakodnevnim, običnim situacijama, ponašaju se drugačije, burno ističu lični stav sa uverenjem da je to jedina moguća istina bez koje će grad propasti, bez koje neće opstati. To je sasvim jedinstvena pojava u Beogradu, po tome se prepoznajemo ali često i pitamo: kako uopšte opstajemo zajedno i kako bilo šta zajednički ostvarujemo?
Beograd odvajkada ima svoje pobune građana i na taj način se, kad postoji ozbiljan problem ili kad je neko nerazuman, stvari uređuju zajedno. A dešava se ponekad, taman kad su stvari tako zajednički uređene, da opet svako zauzme svoju busiju i tako upropasti sve što je postignuto. Te pobune su uglavnom spontane, dovoljno je da se oko problema motiviše nekoliko pojedinaca, broj nije toliko važan, računa se stvorena energija. Svako individualno doprinosi pobuni, (jedanput je jedan dovezao svoj bager), odnosno, tu je individualno delovanje deo celine, pa je pobuna personalizovana i ima identitet. Svako u masi zadržava svoj lik i može se prepoznati njegov učinak i delo, kao posebno obeležije ukupnog angažmana građana. Međutim, sada su ušle u modu neke grupe koje promovišu svoje stavove tako što čak pale i ambasade, tvrdeći da time brane naš zajednički interes, ali pošto nas prethodno nisu pitale, to nekako liči na uzurpaciju naših građanskih sloboda i opredeljenja.
Beograđani imaju svoj način života, ali ne jedan, zajednički, pre bi se moglo reći da su to različiti načini, jer svaki Beograđanin ima svoj sopstveni, pa onda u sveukupnosti, u skladu i neskladu želja i namera, i stvaraju taj beogradski način, stvaraju grad. I građanske slobode takođe, jer sloboda je kad neko živi po svome, kad je ne uskraćuje sugrađanima a usklađuje se sa njima, i kad ne podleže tvrdim pravilima i stereotipima…
E pa zato grad i izgleda tako raznoliko, zato nema unifikacije i zato se iza svakog ćoška događa nešto novo, neočekivano, neobjašnjivo: otkud to baš ovde?! I zato je Beograd neponovljiv i lep i tajnovit, i tako su Beograđani stvorili urbani milje koji mogu istraživati i pronalaziti u njemu uvek nešto iznenađujuće dok je sveta i veka. Ako se to promeni, ako Beograđani pristanu na pravila bez mogućnosti da im se usprotive, izgubiće grad svoju prepoznatljivost, mašta će biti ukroćena i ličićemo, sačuvaj nas Bože, na sve druge gradove na kugli Zemaljskoj.