Zaštita Beogradskog gradskog nasleđa je, kao što metropoli dolikuje, organizovana putem službe – institucije koja se brine o prošlosti grada – u ovoj priči, posebno, o urbanoj matrici i arhitekturi. Tako su mnogi krajevi grada i zgrade pod njihovom paskom, pa je gradska istorija tu zabeležena, neki put i zaustavljena, i može se u šetnji gradom čitati njegova prošlost i način kako je Beograd nastajao. Ne radi se samo o starim, nekada davno izgrađenim prostorima, štite se i novi delovi, Novi Beograd na primer, jer nije moguće ustanoviti tačno vreme koje određuje kada istorija nekog gradskog kvarta počinje ili se neki period završava, ili kada će nešto sasvim novo nastati. Institucija zadužena za zaštitu radi svoj posao, brižno i u skladu sa pravilima, tu je, naravno, i prisutna istina o tome da se život neki put ne može striktno tumačiti na taj način, isključivo pravilima, pa usled toga slede i mnogi nesporazumi.
Pored gradskih institucija postoji i jedan drugi, paralelni način zaštire gradskog istoriskog lica a koji sprovode građani brinući se o arhitekturi, urbanizmu, javnom prostoru i ambijentu Beograda, ali naravno i o svojoj imovini u vidu nekretnina na koje polažu pravo. Kako je pre neku godinu, možda i deceniju, obnarodovana vest da će se zakonom o restituciji zemljište oduzeto posle drugog svetskog rata vratiti starim vlasnicima, njihovo angažovanje je postalo od tada uzorno aktivno i, očekujući da država konačno (a sramota je što do sada to nije učinila) taj zakon donese, Beograđani zdušno prate planiranje grada i trude se da uspore donošenje planova, bar dok narečeni zakon ne počne deluje. Čini im se da će tada svoju vraćenu imovinu kapitalizovati na bolji način, pa zaštitu gradske istorije, posebno svoje parcele i zgrade, koriste veoma često dovodeći u sumnju predloge institucija, ne bi li zbunili urbaniste i bar malo odložili usvajanje plana. To je tako kada se radi o materijalnoj strani života i za svaku pohvalu je građanski angažman i njihova budnost i iskorak u realni život. Zaista, velika šansa za budućnost Beograda.
Taj paralelni način zaštite ima i drugi vid. Beograđani štite i neki stari, sasvim ruinirani, zapušteni i zaostali deo grada, iznoseći različite argumente zašto je nužno da se upravo taj kraj ili zgrada zaštite kao spomenik gradske prošlosti. To je u sferi ličnog, nije racionalno i egoistično je, jer oni štite tom priliko svoju vlastitu, sopstvenu prošlost, svoja sećanja na vreme i godine provedene upravo na tom mestu. Pokušavaju da održe i očuvaju prostor kao virutelni ambijent, kao zaštićeno mesto gde smeštaju svoja sećanja, to je kao nekakav muzej senki i snova. Beograđanin, svaki posebno, ima u toj priči svoje sopstvene odaje i u tom samo njemu znanom i pristupačnom svetu one opstaju i traju. Beograđani čuvajući svoj stari kvart čuvaju svoju životnu priču iz prošlosti, a onda dođu neki ljudi koji nude blagostanje ne bi li na mestu gde se čuvaju uspomene gradili novo. Branioci uspomena se bude, pristupaju realnosti i postaju saučesnici gradograditelja novog ambijenta na mestu onoga što su do maločas štitili, ne zaboravljajući ipak ništa od predhodnog života.
Kasnije u novom ambijentu, možda na sasvim drugom kraju grada, u novim stanovima stvorenim i nabavljenim od prodaje scenografije u kojoj je san do nedavno čuvan, prizivaju se i prepričavaju sećanja… Ali tu se priča ne završava, beskrajna priča o gradu i trajanju ne samo zgrada več i onoga zbog čega one ustvari i postoje – života koji se u njima događa – neprekidni film neodređenog žanra i nekonzistentnog scenarija, zabeležen u mislima o prohujalom, virtuelni trag predhodnog prolaženja gradom.
Sa naslednicima je malo drugačije; mlađi to drugačije doživljavaju i zadovoljni su novom imovinom i ambijentiom, što ne sprečava one prve da i u novom prostoru čuvaju sećanja na stari kraj i nikada ga ne pežale, a i kako bi, to je kao da se odriču svega što su peživeli, jer sećanje pripada samo onima koji su ga doživeli. Ambijent, stari ili novi, bez Beograđana koji u njemu žive bitno menja svoje biće i promenom stanovnika – odlaskom starosedelaca i dolaskom nekih novih, bilo da se ruši pa se nešto drugo zida – to više nije onaj deo Beograda koji je nekada bio. Ambijent nije samo skup zgrada, zelenilo ili širok vidik, ili kafana na ćošku. Njega nema ako nema više sećanja i ako se prošli događaji zaborave, oni što se dogodiše na tom tlu i kvartu, a od kojih je načinjen grad.
Grad se ustvari tako menja i uvek je iznova stvoren, ambijent je tamo gde su sećanja u svesti Beograđana, uvek, bez obzira što je sve promenjeno, zgrade i ulice i neko novo drveće umesto ondašnjih, i bez obzira što su starosedeoci otišli; oni sa nekog drugog mesta čuvaju nekdanji ambijent, prizivaju ga i nanovo oživljavaju, pa je Beograd mnogoslojan, ima raznih ambijenata na istom mestu paralelno sa onima koji trenutno zauzimaju prostor. Zato Beograd svojim građanima izgleda lep i ispunjen.