Beograd na raskršću. To je već toliko puta izrečena mantra kojom se dokazuje (kome, ako ne samom sebi…) da svet koji putuje na sve strane prolazi kroz Beograd i tom prilikom nešto uzima ili ostavlja. Nema veće prednosti za grad koji je stekao privilegiju da nikne na takvom mestu. Preci što su ga osnovali ostavili su nam nasledstvo, mesto na raskršću neprocenjive vrednosti, očekujući da prema njemu budemo pažljivi i da ga mudro koristimo. Međutim, to što smo tu ne može se dobro iskoristiti ako sve ostaje na ponavljanju mantre, jer mantra je okamenjena misao, streotip kao isprika za propuštane prilike. Zato je vremenom preovladao virtuelni religijski zamagljen pogled u svetlu budućnost, pa je razmišljanje suspendovano, a prednost postojanja na raskršću, i realni i mogući prosperitet od toga, potpuno skrajnut.
Kroz raskrsnice prolazi svet, uzima iz okoline sve što je vredno, nudi i svoje dragocenosti u razmenu, ali i ostavlja otpad. Tom prilikom svet ne misli ništa loše Beogradu, od nas zavisi umemo li da tražimo ono što nam je potrebno, znamo li da procenjujemo i prepoznajemo za nas dobru i korisnu robu iz svetskog tereta koji tuda prolazi. Čak i kada se primaknemo nekoj vrednoj stvari, ona se izgubi u našim pričama o ni na čemu zasnovanom uverenju da ako nešto zaista radimo, urušavamo poruku iz mantre.
Gradovi su nastajali na raskrsnicama; prvo pijaca, pa carina, onda se neko naseli, zatim nikne crkva i tako osvane grad iskazan i kroz arhitekturu. Tako je nastao i Beograd, ali je čudno da je nastali grad, uprkos nameri predaka, ostao nekako otuđen od raskrsnice reka, pritajen na grebenu na kojem dominira, i pitanje je gde je i kada nestala inicijalna inspiracija. Možda zato što je mesto bilo na međi dva sveta a mi ni jednom nismo umeli da pripadamo, nikada potpuno, a svoj sve do danas nismo umeli da napravimo. Opredeljujući se zaboravili smo da izgradimo svoj svet, jer neprekidno uređujemo tuđe.
A Beograd je na sred puta i nemoguće ga je zaobići, najviše putnika dođe ili samo prođe, ali zapamte ušće i Beograđane, pa pričaju o tome usput ili kad stignu na svoje odredište. Na tom putu su bivale vojske, svetski putnici, pretežno trgovci, ali i pustolovi i razni znatiželjnici ili dangube, pa su i njihovi utisci i sećanja u skladu sa njihovim ispunjenim ili izneverenim očekivanjima. Misli se tu takođe i na Beograđane i na njihova nadanja, jer jedni od prolazaka putnika, ma koje vrste, očekuju mnogo, očekuju da putem te komunikacije uspostave kontakt sa svetom, a drugi zaziru od pristiglih i trude se da ih zaobiđu ili da ih se što pre otarase, strahujući da će njihov klaustofobični okvir biti razgrađen.
Naravno da i jedni i drugi ne zanemaruju nasledstvo od pregalaca koji započeše grad, problem je u razumevanju poruke; nije to samo pitanje posedovanja zemlje, već i obaveza da se date mogućnosti iskoriste. To svaki Beograđanin treba da razume i prihvati kao svoj lični zadatak, kao obavezu da mantru pretvori u realan poduhvat. Oni uplašeni od posledica komunikacije ne mogu se prisiliti da učestvuju i da izađu iz svoje samoizolacije i ušuškanog miljea, i onda ne preostaje ništa drugo do da oni prvi preuzmu odgovornost i svojim delom pokažu vrednost koju posedujemo i da je pretoče u realan gradski život. Tada će i strah nepoverljivih biti razvejan a mantra postati zajednički zadatak, jer neprocenjiva je prednost biti na međi i raskršću i odabirati ono što je dobro od svih, bez obzira na po koji izbiven zub.