Arhitektura je na leđima Arhitekte odvajkada prolazila, stisnuta, nekad lakše a pokatkad uz ogromne napore i neke gubitke, između ona dva grebena na moru gde obitavaju opaka bića o čijem postojanju se saznalo po uvidu u grčku mitologiju. Metafora o neminovnosti izbiranja jednog od ponuđenih zala, sa levog ili desnog grebena, se otisnula širom planete, postala globalna poruka i bez obzira gde se Arhitektura stvarala Arhitekta se upinjao da prođe ka pučini i tamo iznese svoju viziju što manje okrnjenu i zaplovi ka nekom boljem svetu, naivno verujući da takav svet postoji. Ipak da nije bilo te nade ni ovo što je od Arhitekture stvoreno ne bi se dogodilo. Arhitekta je, kad mu je bilo dozvoljeno da promine grebene, svojim pregnućem bogatio kulturni model i doprinosio izgledu i formi okvira u kome se istorija događala.
Od kada se Praotac, posle obavljenog posla sa pećinom i predavanja stvari u ruke sledbenicima, otisnuo u virtuelne, nebeske prostore odakle je posmatrao kako naslednici i sledbenici razrađuju ili razgrađuju njegovo delo, oni grebeni su u početku, u njegovo vreme viđeni kao mali kamenčići koji vire iznad površine mora, posle su rasli pogurani nametnutim, vladaskim potrebama, još kasnije kapitalom ili politikom ili prosto vizijom nekog ko je imao moć da nadograđuje te dve stene i drži ključ za odbravanje prolaza između njih po sopstvenoj volji. Da sve oko rasta grebena i ključarenja ne bi zvučalo vulgarno izmišljen je i, naravno, opšte prihvaćen eufemizam o napredku civilizacije i unapređenju kulturnog obrasca bez objašnjenja o uzrocima i posledicama, ali sa naglašenim slovom o ključarima.
Navođenje primera tokom istorije Arhitekture, iz bilo koje epohe, čak i kada se radi o slučajnom izboru uvek svedoči o iznuđenosti stvaranja Arhitekture. Iz onog što bi moglo da bude navedeno kao primer, bez namere da bude i dokaz, uočava se značajan i presudan uticaj naručioca ne u kreaciji, to je ostavljeno Arhitekti, uticaj je u moći da se dozvoli i podrži iskorak ka novoj formi jer zdanje niče i udeva se u urbani milje samo ukoliko je izgradnja zdanja plaćena a motivi platioca mogu biti veoma različiti. Arhitekta je sledio princip, u masi događanja i Arhitektonskoj produkciji tokom vremena preovladavao je princip kompromisa, ujedničavanja i srednjeg puta. Ipak, kada jedan model postane zasićen i kada se u njemu ne može više prepoznati inicijator ili naručilac, ključar okreće ključ, otvara prolaz i izabrani Arhitekti odplovljavaju ka pučini i model se menja nudeći novu formu koja onda postaje etalon za novu varijantu kulturnog obrasca.
Tako, bio je onaj gospodin što je F.L.Rajtu rekao da hoće muzej koji do tada nije viđen i koji će da pomeri granice negde unapred, možda i horizont da dotakne, a pošto će se muzej zvati njegovim imenom eto i njega uz to neverovatno zdanje direktno u istoriji.
Posle mnogog koračanja tokom vremena i traganja, izgledalo je Arhitekti ponekad da je dosezanje do horizonta na dohvat ruke, horizont se onda naglo izmicao i bivao novi izazov, činilo se tragaocu kada bi ugledao obrise grada iza horizonta da je Obećani grad otvorio svoje vratnice. Arhitekta, tragalac je znao iz priča drugih koje je tokom vremena sretao pogleda uperenih u trag stopa da niko do sada nije prešao preko tog gradskog praga uprkos gostoljubivo otvorenim vratnicama, tada je shvatio da ako mine prag i zakorači ulicom u Obećanom gradu biće to kraj traganja ali možda i samog grada. Prihvatio je da je samo traganje dovoljno i da se od toga više ne može postići, da je koračanje ka horizontu i nada o ulasku u Obećani grad cilj dovoljan samom sebi, da je tako odvajkada i da ako je prolazak kroz vratnice izvestan, traganje tada nije trebalo ni započinjati.I kako je pevao Serge Reggiani … Venise n’est pas en Italie, Venise c’est shez n’importe qui, Venise n’est pas la ou tu crois, Venise aujour’hui c’est chez toi, c’est ou tu vas c’est ou tu veux, c’est l’endroit ou tu es heureux …