Beograd, uprkos svemu, čak i povremenoj smeni stogodišnjih platana radi lakšeg postavljanja cevi za vodovod i nekih kablova, traje u vremenu. Protokom vekova nastala je prošlost grada kojom se građani ponose, mogu sami sebi dokazivati da nisu tikve bez korena i čak poneseni dokazom svog postojanja prihvate one biljčice za koje stručnjaci tvrde da su platani ili da će za nekoliko decenija biti nalik onima koji su platili krošnjom ometanje prostiranja podzemnih cevki. Istovremeno građani čeznu za budućnošću gde će biti mnogo bolje nego u sadašnjosti podržanoj prošlošću, mada ne mogu baš uvek da objasne kako će to posle izgledati. Beograđani su veoma osetljivi i na jedno i drugo vreme, brinu o starim, nekada izgrađenim zgradama i ambijentima i ljute se kad se to menja, osim kada su platani u pitanju. Zaboravljaju da ima nekih Beograđana koji žele nešto da stvore sada, svoj i sebi primeren ambijent pre svega. Ne misle da postojeći, ovovremenski grad može jednostavno da se preseli u buduće vreme o kome oni imaju svoju viziju. Dakle, neminovno je da grad u trajanju menja način života ali i svoj lik; grad prati svetsku modu, izazove nove urbane kulture a i tehnologija nije kao pre, novi klinci misle nekako drugačije i onda se događa međugrađanska borba za prostor gde bi se to sve događalo. Ipak, na sreću Beograda, mladi uspevaju da ostvare svoju nameru a otpori onih od ranije ih čine čvršćim i borbenijim ali i nudi im se mogućnost da mladalački entuzijazam preispitaju i primete da svet ne počinje od njih.
Uz vremešne Beograđane koji čeznu za prošlim vremenima, ima arhitekata i urbanista i pridruženih sabesednika koji ne primećuju da vreme protiče i da se novi izazovi pojavljuju, imaju neodoljivu potrebu da ostanu u svom prevaziđenom svetu ne dozvoljavajući da ono što vide oko sebe i čuju pobedi nostalgiju. Jer, misle, ako pristanu na promenu ispada da ništa nisu do sada radili mada je ta misao sasvim pogrešna jer njihova dela iako nerealizovano ili izmenjena upisuju se u trajanje grada i neizbrisiva su a pominju se posle kao primer dobar ili nedostojan, sve jedno, nisu izbrisana iz istorije stvaranja grada.
Tema su i kulturna dobra i zaštićeni objekti i neke šume po gradu i okolo, to sve treba da ima najveću pažnju Beograđana jer svedoče o tome ko su i šta su i iz čega su nastali i zašto su ovakvi kao što su. Do skora je ključna reč bila konzervacija i vraćanje u prvobitno stanje iznutra i spolja, čak se i namena (koja inače više nikom ne treba) štitila uprkos želji da se tamo nešto novo i potrebno dogodi. Sada je i ta boca otvorena i stari duh je otišao u oblake ka istoriji uredno zabeležen a lik i oblik je unet u novi vek i otvoren za savremeni život ali i za očuvanje izvorne ispiracije.
Čežnja za mladođću, ne samo za svojom već i za onom od mnogiih predhodnih generacija Beograđana je apsolutno legitimna sve dok ne ugrožava novi život koji se bori za svoje mesto pod suncem, pod uslovom i da taj novi ima obzira prema zatečenom. Tako grad raste, opstaje i živi na neprekidnom traženju neophodne ravnoteže dve čežnje; one za prošlim i one za novim. Obe su ustvari nepoznanice jer mlađarija ne zna šta je to bilo, možda ih i ne interesuje pa nema smisla ulivati im to na silu u uši jer se to uglavnom radi putem nektiričnih priče opterećenih emocijama. Stari Beograđani ne veruju onome što dolazi, plaši ih da će morati da misle ispočetka i naporno uče o tom novom svetu u kome se nevoljno i nenadno zatekoše.
Naravno, uvek je moguće rešenje u kompromisu, tako se i jednima i drugima otvara put ka suncu i usput ostvaruje čežnja. Nikada nije bilo uspešno nasilno prepravljanje grada a kada se to događalo nastajale su nakaze, nasilni arte facti suprotni čežnjama i stremljenjima svih. To se događalo kada je nova čežnja grubo gazila staru i kada joj nije bilo dozvoljeno da iskaže svoje emocije i ostavi trag svojih sećanja, ljubavi i želja u liku i duhu grada. Nažalost dosta često o tome nisu odlučivali uvek Beograđani, dolazili su i sa strane, ali je bilo i ovdašnjih nasilnika i odlučivali su o tome šta je savremeno i potrebno u tom trenutku a imajući mač pri ruci mogli su to i da ostvare. Posle, prođe neko vreme i onda Beograđani tako stvoreno čuvaju kao deo gradske istorije.
Tako, misleći na prošla vremena ali i na nova viđenja sveta, nove načine kulturnog iskazivanja ili tehnologiju, svaki Beograđanin ima prava da čezne za prohujalim ili novim ili onim čemu stremi. Razapeti čežnjama teže i rade na tome da ostvare svoju viziju metropole sa neobičnim i neponovljivim identitetom. Svako radi za sebe, koliko može i u skladu sa svojom sopstvenom čežnjom te će možda jednog dana, kad one biljčice na Bulevaru porastu i zaliče ako Bog da na svoje predhodnike, sve to da stasa u zajednički građanski artikulisan i organizovan grad.
.