Pre nekog vremena predsednik jedne beogradske opštine, podnoseći izveštaj o stanju i razgranatosti divlje gradnje na teritoriji za koju je zadužen izreče tvrdnju da je množini objekata izgrađenih u maniru divljine doprineo nedostatak urbanističkih planova te ljudi, šta će, zidaju gde nađu mesto ne bi li smestili svoje porodice i zaklonili ih od nepogoda. Glupavi iskaz smišljen na brzaka brani dužnosnika od sopstvene odgovornosti jer je očito da ga zadatak prevazilazi . To čini većina onih koji su zaduženi da grad prave i o njemu se staraju, njihovo nedelanje se prebacuje uglavnom na masu narodnu jer onda sebe operu a nikog konkretno ne opterete pa nastaje začarani krug iz koga izlaza nema, tipićno za sistem koji glumi svoje postojanje ali ipak ima jedan cilj, da još malo potraje, makar u divlje izgrađenom komšiluku. Naravno, nije sasvim tačno da je uzrok divlje gradnje nedostatak planova. Beograd ima Generalni plan do 2021. gde su jasno određene zone za individualnu izgradnju koje mogu da zadovolje potrebe i sledeći slovo zakona moguće je da građanin nameran da zida sebi kuću zatraži uslove, priloži projekat, plati gradu šta je dužan i dobije dozvolu za gradnju.
Uzrok bi se mogao naći u nečem drugom: prvo, nemoći države da izađe na kraj sa par stotina hiljada divljih tvorevina stavljenih pod krov i drugo, u blagonaklonom stavu države prema divljim graditeljima zato što su oni i glasači, a u tom slučaju dužnosnici moraju, ljudski je, o mestu za svoje dupe u fotelji voditi računa jer svaki čas ti glasači neke cedulje u kutije ubacuju.
Doprinos hiperprodukciji slaganja opeka bez dozvola dodaje i razgranata birokratija po institucijama kojoj zakon o temi omogućava različita intimna i lična tumačenja, često je u pitanju i nedovoljno znanje pa se od kancelarije do kancelarije čuju vrlo nesaglasna mišljenja o istim paragrafima, onda se u traženju saglasija provede stanovito vreme, put do dobijanja pozitivno intoniranog papira je neuzvestan, ne zavisi od roka koji u propisi piše već od volje nadležnog biroka. Onda, pouzdano rešenje je u započinjanju gradnje na svoju ruku, golih grudi pred bajonetima, a država, ma ne, dužnosnici sa raznih prečki hijerarhijskih merdevina će posle imati razumevanja za gubitak strpljenja, u nekim slučajevima razumevanje će biti podstaknuto darežljivošću graditelja čime on smanjuje bitno frustraciju nadležnog službenika. Oni graditelji što nisu stupili pred šalter načuju o događaju i kako je bilo te odmah odlaze na plac da zidaju uz uštedu vremena od nekoliko meseci ali i značajne količine novčanica.
Cena legalizacije je do sada uz neprekidno i sasvim nerazumno smanjivanje postala zanemarljiva, pita se čovek da li da vodi drugara na piće ili da se legalizuje. Najnovije ohrabrenje kriminalnoj aktivnosti (tako bar zakon kaže za takvo građevinsko delanje) izustio je ministar za urbanizam za koga se kaže da je to mesto prihvatio sa namerom da izgradi autoput do svog zavičaja ali i zato što razume problem, ima iskustva koje je stekao gradeći neku kliniku bez glupih, birokratijom nametnutih dozvola. Posle njegove ponude po kojoj divlji graditelj plaća legalizaciju cenom pakle cigareta ili boce jeftinog piva uz još neke olakšavne okolnosti ali za zdravlje nije dobo pominjati ih, a pošto ni to neće baš dati neke rezultate očekuje se da država iskorači još dalje i plati divljim graditeljima posebnu stimulaciju ne bi li ih nagovorila da učestvuju u akciji legalizacije.
Uvažavajući potrebu da se problem nelegalno gradjenih objekata konačno reši i grad oslobodi ove more, antigradskog ponašanja, pretvaranje prestonice u svojevrstan i neobičan antiurbani arte fakt, izvan pameti i neponovljivo primitivan, ružan i nedostojan bilo kog grada, treba tražiti održiva rešenja koja ne podrazumevaju samo povlastice, ima i druga strana štapa, sankcije kad se pravila ne poštuju a to je legalno i sasvim evropski. Do sada, sve prepreke i olakšice kojim su divlji graditelji bili izloženi ili čašćeni nisu dale očekivani rezultat i za nadati se da će država i gradska vlast najzad smoći snage da se suprotstavi nasilju koji kvazi građani sprovode nad Beogradom, menjajući mu lik, urbanitet i tradiciju na neprimeren način.
Osim toga, nagrađujući prekršioce različitim povlasticama, nova pravila i cene legalizacije zaista mogu povrediti sve one druge Beograđane koji su gradili po slovu zakona, podnoseći sve nevolje u tom postupku, plaćajući zemljište, takse, naknade, projekte, trošeći značajno vreme u čekanju da se neki papir napiše i potpiše. Za njih zakon ne predviđa nikakvu nagradu ili bar pohvalu uz isti broj reči namenjenih nelegalnim graditeljima, pa se mogu osetiti povređenima i nateranima da kupuju visoke šešire kako bi nekako pokrili uši za koje misle da im ubrzano rastu.
Uz podršku i poštovanje za neki mogući, u sledećem vremenu pokušaj regulisanja dosadašnjeg i sprečavanja budućeg nelegalnog graditeljstva, pre svega se mora prestati sa podelom, grubom i nedemokratskom građana na dve grupe, jedne koji su u pozitivnoj vizuri vlasti jer se doživljavaju kao ugroženi te iz tog razloga mogu kršiti zakon i kaznu otplaćivati malim parama i druge, koji delajući po ritmu i slovu zakona gube novac, vreme ali i deo dostojanstva postajući građani drugog reda.
Zaista bi bilo važno da država sve učesnike, iz bilo koje sfere graditelja, tretira ravnopravno i da svi budu pošteno opterećeni i natovareni istim teretom, bez popusta i bez obaziranja na ekonomske, socijalne i izmišljene političke prilike jer je prošlo dovoljno vremena da se ne može više uvažavati razlog zbog kojeg su mnogi divlje gradili pre deset ili petnaest godina. Te prilike su graditelji po zakonu, legalisti, prebrodili bosonogi i po trnju, a ovim drugima, nelegalnima, kao da se kupuje nepromočiva obuća.
U školi kada đak napravi neku nepodopštinu, učitelj mu oprosti iz pedagoških razloga, ali đak se obaveže i obeća da tako nešto neće ponoviti i tako se stvar izgladi. Sledeći taj provereni princip i preslikavajući ga u proces legalizacije divlje izgrađenih objekata, očekuje se da učinioci graditeljske nepodopštine umesto obećanja da nikad više to neće ponoviti, plate šta su dužni u punoj ceni i da se tako ta stvar izgladi a ko neće da mu se kuća uzme, neka stanuje u njoj ali nije više njegova pa će to diranje u vlasništvo da im upali neke signalne lampice. Država mora taj rizik, posle pri glasanju prestupnika, da preuzme. To će značajno doprineti da se zaostali ili nedovoljno razvijeni ili voluntaristički tumačen kulturni i socijalni model ali i urbani unaprede, za početak građani bi imali osećaj da su ravnopravni a onda će i o arhitekturi moći da se govori kao o stvarno potrebnoj aktivnosti, sa svrhom.