Otvorim prozor neko jutro da provetrim sobu i ukaže mi se, a bilo je izuzetno rano, jedan prizor, scena, događanje, eukaliptus, možda šljiva, nisam mogao da odredim iako sam ceo dan potrošio na pokušaj razumevanja i onda …
EEEj, naaarode moj i braćo moja, okupimo se oko ovog svetog stega, donesite ispod njega svoju herojsku srcad da branimo otadžbinu, jedinu koju imamo, vratimo svoje ime i čast na kartu sveta odakle zlotvori pokušaše da nas izbrišu, da opet kao što beše nekada jedemo zlatnim kašikama, pomerite zato svoju dupad da opravdate nebesnost koju nam odavnina pretci podariše i budimo ih dostojni, vratimo naše granice na daleke horizonte gde nekada behu, pod ovim stegom ćemo junaštvom opet steći naše bogatstvo i nikada više nećemo ići golokuri, ej, opet kažem, otadžbina zove, ne oglušite se da ne bi posle sebi spočitavali kad oni koji sada priđu budu blago delili.
Ama narode moj, šta je bre ovo sada, šta činite, steg nije za to, tu je da nas okupi i ohrabri danas kad su svi protiv nas, manite se sada krojenja i šivenja, morate biti strpljivi i golokuro čekati da vaše herojstvo bude nagrađeno njihovim gaćama po evropski dezeniranim …
au, izgleda da mi ne veruju … ustvari, ok je, genetska stvar a dijagnoza je “daj dok ima” … ovi zaista brzo uče, savladaše lekciju za ciglo par stotina godina …
… dođe veče i odoh na piće sa drugarima. Pričam šta sam zorom video a oni kažu da je to ovde uobičajena slika, pogotovo kad kao neka budala otvoriš prozor tako sabajle …