Crkva je jedna od zgrada u gradu, Beogradu ili drugde, u bilo kojoj naseobini i kada se, ako može ikako, samo tako gleda nije na odmet da se misli i o njenom izgledu. Dakle, u urbanoj matrici crkva jeste jedan od identifikacionih znakova koji je obeležavaju, ima i da se grad po takovom zdanju prepoznaje, posebno kada se radi o onima koja su odvajkada i utiču na stvaranje u nekoj meri mentalne gradske mape. U proteklih nekoliko godina u Beogradu se na raznim stranama javljaju mnoge nove crkvene tvorevine, nije na odmet reći da su jednoznačne, posvećene jednoj veroispovesti, istina preovlađujućoj, bez obzira na to što država deklariše multikulturalnost posebno kada je reč o ravnopravnosti i jednakosti verskog opredeljenja građana. Oni što se klanjaju drugim idolima kubure trajno sa lokacijama, urbanističkim papirima i dozvolama pa to što država proklamuje biva pomućeno u stvarnosti. Dugo, decenijama posle Drugog svetskog rata, to je bila priča pod embargom, ne zabranjena, ali nekako potisnuta, pa se sada gradska mapa ubrzano dopunjuje tim nedostajućim sadržajem ali, kad se bogomolja desi preoblikuje okolinu pa onda ni okolina a ni crkva nisu baš zadovoljni proizvedenim ambijentom. Nije bilo mesta za crkvenu zgradu u urbanističkim planovima pa se sada zdanje gradi gde god crkva, namerna da gradi, izbori lokaciju i uglavnom u tom poslu nema nikakvog reda. Crkva nije javni objekat po zakonu i ne može se za nju eksproprisati teren već ga crkva mora otkupiti kao da se gradi samoposluga.
To je nije dobro ali jeste korisno na neki način, inače bi bilo veoma komplikovano ako bi država morala da se brine o zemljištu za zidanje hramova nekoliko desetina raznih verskih zajednica i opredeljenika, nikada se ne bi dogovorili za koga zemljište treba pribaviti i koju bogomolju gde planirati, urbanisti bi bili pod pritiskom a bez odgovora, SPC bi bila dodatno nesretna jer bi to bio još jedan signal da nije jedina. I onda urbanisti od pre nekoliko godina u planovima označavaju reone gde bi crkve, bilo čije, no name, mogle da se grade a onda crkva u tom reonu traži plac da kupi gde može bogomolju postaviti. U životu je naravno drugačije, crkva se pojavi sa tapijom i traži da se plan prilagodi toj tapiji, ko tome da odoli a nekmoli jedan urbanista, pa je omanji urbani haos neminovan ali neki put i ogroman kao onaj u bloku 26 uz Bul. Mihajla Pupina u sred Novog Beograda gde se malecka crkva udenula među poslovne višespratne zidarije.
Sveštenici, ovde u ulozi naručioca preobučeni za tu priliku u civilnu odeću ali im je i duhovnost odložena u stranu da ne smeta cenjkanju i pogodbi, i dalje insistiraju kod arhitekte na klasičnoj formi crkvenog zdanja, naglašavajući da je to po kanonu, što nekako ide uz službu božiju na staroslovenskom jeziku koju malo ko razume, ali oni i dalje to sve izgovaraju ne vodeći računa o kalendaru i o ljudima koji to slušaju. Kada je u pitanju zgrada, hram, onda to dođe na isto, sveštenici kao da žive u nekom svom vremenu i nekom svom gradu koji je posle nekoliko vekova preobraćen u istorijsku činjenicu pa ni razgrtanje zemlje ne pomaže, nastavljaju da naručuju zgradu iz svoje priče na staroslovenskom. Neki put potržu i argument o tome da je ortodoksna crkva jedina preživela sve udese koji se ovde desiše i da je opstala kao tvrda tačka oslonca narodnog a tome doprinosi i staroslovenski izgled bogomolje što je kao postavka teško održivo i zvuči dosta isključivo i rigidno u svakom slučaju i istorijski i arhitekturalno netačno. Arhitekti ih slede, neki u to zaista veruju, drugi iz lukrativnih razloga ne misleći uvek da crkva izgrađena po takvoj narudžbi i u tom maniru postaje deo javnog prostora, utiče na njegov lik, pritiska po svesti građana i šalje anahronu i sasvim hermetičnu, od savremenog života otuđenu poruku. I, najzad, ostaje tu zauvek beležeći kakvo je kulturno modeliranje u Beogradu bilo krajem XX i početkom XXI veka.
Pravilo po kojem se crkva upravlja i stav na kojem istrajava je da crkva treba da izgleda kao pre nekoliko vekova, da bude izgledom poput Dečana, Gračanice ili Žiče, mada nema više onih graditelja, sada su to neki savremeni ljudi iz ovog doba, koji drugačije misle, i to ne samo graditelji već i oni kojima je sama crkva namenjena. Pokušavaju službenici zaposleni u SPC da očuvaju nekadašnji lik crkve, misleći verovatno da tim činom čuvaju integritet, duh i poruku mesta gde se ljudi mole Bogu, iako je sve okolo drugačije. Naravno, postoje arhitekti koji probaju, sledeći valjda svoju profi savest da tu stereotipnu i tradicionalnu formu, koju crkva zahteva, primere vremenu i onda nastane crkva na Novom Beogradu tamo preko puta Merkatora koja ne nosi znak autentčne tradicionalne arhitekture crkve, niti se domogla savremenog lika, a nije ni progovorila građanskim jezikom kojim se sada u gradu govori. To je jednostavno loša arhitektura koja se ne udeva u uzburkanu urbanu matricu grada niti joj pripada.
Beograd je vremenom menjao svoj lik i to se neprekidno dešava, grad postaje prepoznatljiv po zajedništvu zatečenog iz istorije grada i novih zdanja , ima sasvim novi lik pa nije nužno da se u takav ambijent crkvenom zgradom, prepisanom iz prošlih vekova, obeležava postojanje i opstanak naroda. Kvazi autentična arhitektura tako izgrađene crkve u savremenom okruženju metropole odudara od prostora u kojem je i nema više prave snage kao nekada, da poziva, ne nosi poruku koju je nekada imala kada su okolnosti to tražile. Nova arhitektura crkve, neautentična, sa pokušajem da bude moderna a da ne napusti tradicionalni rukopis, postaje neopredeljena, upravo svoja suprotnost – takvom arhitektonikom gubi se sabornost, sposobnost da se poruka pošalje.
Beogradski arhitekti, prihvatajući se projektovanja crkve, i dalje kao da sve to ne primećuju, traže rešenje na međi autentične forme od nekada i pokušaja da se on preobrati u savremeni arhitektonski jezik. To je naravno teško ostvarivo pa niko ne odlazi na spavanje zadovoljan: arhitekti, osim religioznih fanatika, ne vole da se ti objekti spominju u njihovim referencama, popovi gunđaju jer ih nerviraju te novotarije, a okruženje pati zbog ubacivanja u urbanu matricu forme koja tu ne pripada i koja ne govori više ni staroslovenski ni savremeni ulični sleng mladih Bograđana, o književnom jeziku da i ne govorimo. Svakako da funkcionalnu šemu crkvenog prostora i oblik koji iz toga proizilazi treba čuvati, svakako da crkvene zgrade koje su nekada izgrađene i predstavljaju dragocenu zaostavštinu kulture ovog prostora – nemaju cenu kad je o njihovoj zaštiti reč. To što se sada gradi nikada neće postati zaostavština već samo svedočanstvo o nemoći i tvrdokornosti, uspavljivanju već veoma sanjivog naroda..
Nije uvek uputno pokazivati na druge koji su preko verskih objekata uspevali da pomere granice arhitektonskog iskaza i utru put savremenoj arhitekturi ili da je čak unaprede. Činili su to mnogi, katolici i muslimani na primer, i da se ne bi nabrajalo dovoljno je samo setiti se Korbizijeove Chapelle de Notre Dame du Haut, Ronchamp iz 1955 godine, verovatno najbolje zgrade što je ikada nacrtao ili pogledati sliku kreativno dizajnirane džamije kao iz svemira dojahale u Nemačkoj (Cologne) koju su projektovali Paul i Gottfried Bohm oko 2009 godine. Nije uputno jer su zaista uslovi i neposredno okruženje sa sve pripadajućom istorijom ovde bili drugačiji ali je poučno da se ipak pomene kao pokazna vežba za neke koji će u budućnosti da se prihvate projektovanja hramova za ortodoksne vernike.
A ako već ne može drugačije, dok se ne iskorači ka novom obliku ili dok se ne usaglasi sa realnim okruženjem i savremenim mišljenjem (sic!), možda je bolje graditi verne replike, samo treba odabrati da li Žiča, Gračanica ili Ravanica. Ne treba trošiti energiju na uzaludan posao koji ostaje na pola puta, ni ovde ni tamo. Beskrajno, nedorečeno prepisivanje osvedočene tradicionalne forme, bez slobode za kreiranje novih oblika u skladu sa životom koji se ovde realno događa i nastajućim savremenim kulturnim modelom, predstavlja urušavanje arhitektonske vrednosti koja je pre nekoliko vekova stvorena na ovom tlu, a koja obeležava postojanje i koja je iskazala vrednosti u vremenu. Taj prekid je teško nadoknaditi a sa prolaskom vremena zadatak će naslednicima biti sve teži.
Zaista mislim, ako smem reći, nismo dorasli još uvek neophodnom napredovanju u korak sa vremenom koje jeste nadošlo, znatno drugačije od onog koje beše i koje nas svo vreme pita o čemu se tu kod nas radi i šta nam je, kako da nam pomogne, hoće, samo da kažemo. Rekli bi možda to šta fali oko arhitekture ali ona je samo delić svega drugog u čemu smo a o čemu nedovoljno pojimanja imamo, ili po neko i naslućuje ali tek treba da nauči da to i izgovori. Pa neka vreme još neko vreme gleda svoja posla.
Vec dugo vremena verujem da su religiozni hramovi sagradjivani tako da sacuvaju kroz vekove, znanje I spiritualno nasledstvo nasih predhodnika. Ratios, velicine, direkcija, forma spoljnih I unutrasnjih elemenata gradjevine, sve je to pazljivo prenoseno s kolena na koleno kroz vladajuce elite sa svestenicima, politicarima i arhitektima… tako da ljudski rod ima neku vrstu referenciajalne kulturne matrice. Slazem se sa idejom da su sadasnja vremena u tranzitnoj fazi, tako da su stare i nove vrednosti, stara i nova znanja, u susretu – ali i u sukobu.
Prvi zaključak je sasvim dobar ali nažalost tvrdnja da su stare i nove vrednosti u sukobu nije po mom mišljenju. Uopšte se ne prepoznaju jer je napravljen tragičan prekid i komunikacije nema pa se ne možemo nadati ni nekom napretku, napredak može da se dogodi samo ako ima sukoba. Tako je oduvek bilo bar kada se radi o umetnosti i arhitekturi.
Dogodi se ponekad da su sukobi tako umesno postavljeni u kulturi, osobito u tajnom simbollismu hramskog kamena, da ih je tesko primetiti. Naprimer, gotska katedrala u Chartes-u ima sculpture antickih velikana, Aristotle-a, Euclid-a, Ptolemy-ja, Pythagoras-e i Cicero-a. U to vreme iako oni nisu bili hriscani oni su ugradjeni u katedralu koja je enciklopedia, biblioteka od visestrukih tradicija – a ne samo Hriscanstva. Sveta Geometrija je baza vecine starih spomenika u kamenu, a isti principal je primenjen i u Chartres-u. U to vreme nauka i religija nisu bile u sukobu, jer se verovalo da obe discipline rade ka istom cilju, razumevanju kosmosa i Svevisnjeg. Posto je nauka pocela da se razvija brze zhavaljujuci novootkrivenom Aristotle-u (zaboravljen vise od hiljadu godina), sukob izmedju nauke i religije (izmedju Aristotle-jevog ucenja i vere, odnosno Svevisnjeg) se formirao, i tako je Katolicka grana Hriscanstva pobedila, privremeno, sve dok nauka nije uspela da objasni kosmos, a religija je potisnuta u teritoriju vere (a ne absolutnog znanja). Ono sto pokusavam da izrazim je da taj ‘napravljen tragican prekid i komunikacije nema’ mozda pocetak neophodnog sukoba koji ce omoguiti napredak, samo je mozda tesko da se to primeti, narocito ako je blizina opterecuje posmatraca/ucesnika. Da li je to mogucna hipoteza ?
Hipoteza vam je sasvim u redu ali za sasvim drugačiji kulturni model. Ja pokušavam da govorim o ovdašnjem lokalnom modelu koji je u međuvremnu, tokom istorije a posebno ovih zadnjih dvadesetak godina pogubio veze sa sopstvenom prošlošću i nadoknađuje je izmišljenim arte factima koji nejaju uporište ni u čemu, sasvim su izmišljeni jer je društvo nemoćno da odgovori na izazov ovog vremena.
Izgleda da je lokalni model u krizi, na dnu, tako da je moguce da ce iduci pokret da bude usmeren ka povrsini (ili ka progresu), jer kako je Njegos pisao, ‘..da, kolo sreće se okreće, tko bi gori, sad je doli, a tko doli, gori …’ Tako da ima nade, uvek …