Komšija iz kraja, tu oko Botaničke bašte, priča kako je je ponesen radoznalošću obilazio Evropsko prostranstvo, posetio je prvo Pariz, otišao vozom do Amsterdama, pa autobusom do Kopenhagena i posle je pio pivo u Pragu. Usput, u povratku ka Beogradu prominuo je Frankfurt, Minhen, Beč i Peštu ali i još neke gradove ne manje poznate koji su uvek usput u toj prenaseljenoj Evropi te se ne mogu mimoići, ali mu je bilo smorno da ih sve imenuje i nabraja. Putujući, kaže komšija, gledao je, razgledao, zagledao i ponekad prepoznavao slike gradova sa razglednica, turističkih flajera, slikice sa ekrana kompjutera ili televizora, pamtio je ambijente, atmosferu po ulicama i kafanama, pardon, kafeima i sve mu je to ličilo na opuštenu atmosferu u kojoj se nije osećao strancem. Prepisivao je viđeno u svoju virtuelnu beležnicu da ima o čemu da priča kad se kući vrati.
Stigao je nakon tih dana provedenih koje kuda po belosvetini na svoje ognjište u Beograd, ostavio prtljag i izašao da vidi šta ima po gradu. Gledao je unaokolo po ulicama, otšetao do obala reka, stajao na Trgu i video da je Narodni muzej i dalje u fazi Potemkinovih sela, gledao fasade stare i nove arhitektonike po ulicama i reče sebi da sve to ovde nije kao tamo gde je boravio, sada mu je viđeno paralo oči mada je pre putovanja različitost smatrao sasvim prirodnom i normalnom. Upitao se sa osećajem nelagode zašto njegov grad nije kao oni koje je video i pohodio, koji su mu razgalili dušu, ispunili oči lepotom i neobično mu se dopali. Pitanje je bilo neodređeno, opšteg tipa, nije imao u vidu ništa posebno, nije bio siguran zašto je sada prvi put nezadovoljan Beogradom. Nedostajalo mu je objašnjenje zašto su ga se ti drugi primerci urbanih tvorevina toliko dojmili, izazvali zavist i da je poželeo da ih preslika u Beograd.
Posle, kad je popio espresso u kafeu Biblioteka na Terazijama i bio opet nasamo sa sobom i svojim gradom i kad su kasnije došli drugari sa nekim svežim gradskim pričama, prvi burni povratnički utisci su utihnuli a grč od neimenovane zavisti uminuo. Pitao se šta je on to hodajući evropskim putevima upoređivao i sa čime ovde u Beogradu i zašto je upoređivački poriv uopšte bio probuđen. Sa jedne strane, znao je, poređenje je uobičajeno u putnika, još ako se zna referentna vrednost onda je taj čin delotvoran i koristan, može se doći do poučnih zaključaka. Razmišljao je i o tome da njegovo upoređivanje gradskih lepota i čari jeste lični čin, samo njegov i da nije isto kod drugih jer svako pojedinačno različito doživljava i prepoznaje grad, nisu ista očekivanja ni potrebe i posebno je različito razumevanje i doživljavanje gradskog ambijenta a da se ne govori o promenama kroz vreme u čijem protoku je upoređivač prisutan samo jedan tren.
Komšija, inače jedan pedant veoma naklonjen potrebi da mu sve bude jasno, priča kako je pokušao da svrsta neke događaje, ključne reči, navike, sticaje okolnosti od kada se on seća Beograda, ali i ono što je čuo iz priča starijih ili pročitao u knjigama, trudio se da napravi spisak osobenosti zbog kojih je Beograd takav kakav je i, naravno, različit od svega što je na svom putovanju video a po povratku poželeo da ima i ovde na grebenu i u dolini oko reka.
Setio se da su bili neki ratovi i rušenja grada koja su se događala u pravilnom ritmu, približno svakih pola veka, u vrmenskim razmacima koji kao da su zapisani u gradska pravila, čak tako pravilni da se mogu nazvati ciklusima, pa onda obnova na brzinu, pa nova zidanja tek da se prebrode trenutne potrebe, a ima slučajeva gde sve to, posle bombi, ostaje kao uspomena na zlodelo naneto Beogradu.
Posle mu je došlo odnekud iz pameti da su odvajkada ovde uzburkana događanja u društvu, korenite i radikalne promene sistema vrednosti, ciljeva, politike, dugi periodi ekonomske krize i česte promene kulturnog modela, odnosno vladalaca državnih i gradskih, pa iz toga sledi nedostatak kontinuiteta ideje i vizije o gradu, slike Beograda u nekoj budućnosti koja hteli ili ne dolazi a glupo je čekati je otromboljene vilice. Novi dužnosnici gradski dolaze i nastupaju u narečenim ciklusima, ali ima ih i u podciklusima koji su naravno kraći i onda uvek prave neki svoj grad ispočetka jer neće valjda da nastave kao što su činili oni pre njih a to je svakako, kažu, bilo uludo utrošeno vreme. Dužnosnike slede i pridružuju im se i arhitekti, smenjuju one predhodne kako je odvajkada, još od Ramzesa bilo i opet je pokidan lanac , pogubljene karike kontinuiteta a bez toga grada ne može biti za ozbiljno. Svi zajedno onda, čak i kad ne znaju baš zašto je bilo pogrešno delo predhodnika ili kako se to ispravno radi upuštaju se u avanturu pravljenja grada, naravno, iz najboljih namera i sa dobrom voljom da budu bolji, da se upišu u gradsku istoriju i ako može da im interesi budu namireni.
Osim toga, dokonao je komšija, ima i straha u ljudi, građana, od promena i novih reči jer ih je mnogo a neke su nerazumljive skroz i doturaju se prečesto pa su građani stekli naviku da isture štit i zaštite se od te vrste agresije, onda se zadovoljavaju postojećim, onim što imaju jer tu bar znaju na čemu su, ma kakvo to bilo pa napredak izostaje ili ostaje samo u njihovim nadanjima gde je siguran i znaju da ga niko neće izvrgnuti u neko nevoljeno događanje ma kako da kažu oni što predlažu da je napredno i u poslednje vreme govore sa punim ustima da je i evropsko.
Zapitao se i o arhitekturi zgrada što mu je tamo gde beše ponajviše izazvalo zavist, i pokušao je da potraži odgovor na pitanje šta je ustvari posebnost Beograda a koju je prepoznao u Evropskim gradovima? Ima ovde arhitekture iz dva protekla veka što je preživela nevolje i smatra se da je to tradicionalno Beogradsko lice mada je ustvari prepisano iz Bečkog, Pariskog, Praškog ili Ruskog rečnika, uglavnom iz poglavlja o pseudoklasici. Ima i nove arhitekture, odlikuje se savremenim graditeljskim jezikom koji se u ovoj epohi govori širom planete pa se ti stereotipi, ma kako lepi i oku ugodni bili, ne mogu baš osetiti kao lokalna lepota samo odavde i ovde ponikla i nazvati je Beogradskom posebnošću.
Padali su mu na pamet još mnogi drugi razlozi sa kojima je pokušao da izađe na kraj, a onda je razumeo da Beograd živi i preživljava na svoj način, da ima svoj vlastiti život, da ima svoju sudbinu bilo da je po verovanju nekih predefinisana i obeležena nepromenjivošću , ili je sam grad sa građanima stvara boreći se da je prilagodi svojoj viziji ili prosto prihvataju zajedno „prst sudbine” jer ne može dugačije. Čine to, često i svesno čineći greške, iznuđene ili slučajne, jer se bolje ne može uz sve napore, želju i entuzijazam. Sve nekako čini gradsku istoriju iz koje izranja grad, i njegov lik i ambijent i način života i njegovo pulsiranje i vreva.
Najzad je shvatio da kad se upoređuje Beograd sa drugim gradovima diljem Evrope ne može se nikako bez upoređenja gradskih istorija i odatle se najpre moraju crpsti merila i vizure da bi se na kraju moglo bilo šta gradsko uporedjivati. Ono što se vidi, lice grada koje uobičajeno sagledava namernik, samo je posledica događanja odvajkada, zajedno sa građanima koji su tu živeli, gradili i uspostavljali pravila po kojima je grad bitisao i stvarao se.
Najzad, kad je Beograđanin sve to sabrao i složio reči u rečenici, svaku na svoje mesto, zavist je nestala i želja za upoređivanjem uminula, jer bi svaki pokušaj traženja sličnosti ili poistovećivanja Beograda sa drugim gradovima bio uzaludan napor. Beograd je neponovljiv i sve to što se u njemu dogodilo odvajkada a i što se događa sada jeste njegova posebnost za kojom možda tiho žude Bečlije, na primer, ali ne smeju to glasno da kažu.