Pre tri godine sam pisao o Starom sajmištu pa eto, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Ne izgleda ni da hoće ali upravljam se po onoj mantri o nadi koja umire poslednja …
Prolazeći pored tog zapuštenog arte facta setio sam se opet, kao i uvek kada mimohodim tuda. Prvo je, tridesetih godina prošlog veka, pred Drugi svetski rat, bilo sajmište, grupa objekata oblikovanih u najboljem maniru tada vladajućeg mišljenja u urbanizmu i arhitekturi i jeste bilo značajan doprinos evropskoj provinijenciji modernog Beograda. Staro sajmište je izgrađeno za potrebe kontakata sa Evropom, mesto za komunikaciju sa svetom, za razmenu ideja, umeća, robe i dostignuća civilizacije, i kako je ko i dokle stigao, pokazivao je to ovde blizu reke Save u Beogradu. Posle je stigao rat i sajmište je Gestapo pretvorio u prihvatni logor, pripremu za stratište, a pri kraju rata, 1944. godine, saveznici su logor bombadrovali i srušili znatan deo građevina. Posle pobede u ratu, nova država je imala preča posla od bavljenja Starim sajmištem i predmet je odložila u ladicu, sa namerom da o time misli kasnije. Jednom godišnje je neki od dužnosnika tu donosio venac, držao dirljiv govor i na tome se uglavnom sve završavalo što se države tiče. Stvarno sećanje na logor i žrtve održavali su preživeli i porodice onih što nisu dočekali kraj rata. Tek 1987. godine, četrdeset godina posle rata, Staro sajmište je proglašeno za spomenički kompleks, prostor je dobio odgovarajuću zaštitu države. Detaljni urbanistički plan Starog sajmišta usvojen je 1992. godine i tim planom je određeno da se sve vrati u prvobitno stanje kako je to pred rat izvorno izgrađeno, i da se tako obeleži mesto sećanja na ljude koji su ni krivi ni dužni, samo zato što je okupator procenio da nisu bili arijevske pasmine, odlazili na gubilište. Sve je ipak, i pored blagoglagoljivih, obećavajućih i patetičnih reči raznih dužnosnika, ostalo u sferi urbanističke i zaštitarske vizije. Nastavite sa čitanjem