Pijac je mesto gde pored bostana ima i priče …

Pijaca ili ispravnije Pijac, jer u Beogradu se tako kaže, jeste kultno gradsko mesto. Tako rečeno može oveštalo i pretenciozno da zvuči, ali zaista, mnogim građanima ali i onima koji se povremeno pridružuju Pijac je mesto gde doživljavaju grad i nalaze mu smisao. Moglo bi se reći da pored drugih važnih gradskih zdanja i mesta kao što su crkva, sud, pozorište, škola, dvor, Pijac u sistemu gradskih vrednosti ima veoma visoko mesto, ne može se reći prvo i najviše, ali sa aspekta nastanka i opstanka grada veoma važno i to neosporno, jer osobenost ovog gradskog mesta je da svaki građanin na tom placu ima svoj doživljaj i viđenje gradske vreve, sasvim individualan i slobodan. Pijac je, pored toga što je mesto prve, najstarije inicijacije grada i mesto nastajanja građanske slobode, mesto komunikativnije nego zvanično obeleženi trg (onaj kod Kneza oko čijeg imena se dvoume, na primer) ili Parlament.

Nekada Pijac beše zasnovan na jednostavnoj filozofiji: poljana u gradu ili tu negde, pa jedni proizvedu, donesu, prodaju ili razmene, a drugi dođu izaberu, kupe, stave u ceger i posle svi odu, pa opet ispočetka, svaki dan, a krajem nedelje naročito. Nekada je grad počinjao da biva i da se osniva upravo oko pijace, tada to nije bio Pijac jer ni Beograd nije bio zasnovan pa nije bilo koga da to mesto pravilno nazove; na nekoj raskrsnici puteva robu su donosili seljaci, krijumčari, trgovci iz daleka, zanatlije, ali bilo je i onih što su prorokovali i predviđali nadolazeće događaje, i to svakom lično i posebno, lečili travama i vradžbinama, puštali krv, recitovali pesme, pevali i igrali i to beše zaista pravi početak gradske vreve. Tek kasnije, kad je teren osvojen i natopljen iskustvom, gradili su tu okolo crkvu, neke zgrade za delanje i stanovanje, a još kasnije, veću kuću za lokalnog poglavicu; mnogo vekova kasnije desila bi se i opera ili parlament. Danas se uživa u čarima Pariza, Beča i Beograda, naravno, a početak i zaista herojsko vreme koje je obeležio Pijac kao preteča i mnogi anonimni gradograditelji – zaboravljeni su.

Pijac prati gradski život držeći ga na oku pažljivo i prilježno, pamti sve što beše kroz promene koje se se neprekidno događaju i menjaju i pijačni ritam, došli su nakupci pa je broj onih koji posadiše, ubraše i donesoše povrće umanjen, oni su ostali na selu a njihovi promoteri – nakupci – prikazuju stvorenu vrednost sa njive i kreiraju ambijent i novi način ponašanja. Posle je stigla samoposluga pa je sve upakovano i na jednom mestu, a plaća se karticom i nalazi se blizu kuće pa se ne mora pešačiti a ima i onih što im se telefonira pa umesto kupca salate odu na Pijac i donesu na kućni prag. Na pijaci su ostali samo vernici i ljubitelji neposrednog kontakta sa sirom i mogućnošću biranja svake šargarepe ili voćke posebno pa se to zove proba ručka pre kuvanja, a o soficistiranim diskusijama sa seljacima i komšijama gde se dozna sve šta ima po svetu i čuju se misli važne za očuvanje plante da se i ne govori.

Bila jednom jedna dama pa kupuje jaja na Kaleniću i bira po tezgi jedno po jedno i to traje, nikako da sakupi i upari svojih trideset komada istih, a snaša strpljivo gleda ispod oka i najzad joj izlete iz duše: -biraj, biraj, ali ga tu nećeš da nađeš! Pa i to ide u antologiju pijace i diskursa neponovljivog i nije moguće čuti ga na drugom mestu, jer ako bi se to izreklo bilo gde drugde, van konteksta i pijačne ograde, zvučalo bi zaista prostački, dok na Pijaci ima vrednost mudrosti koju valja zapisati da, ne daj Bože, bude zaboravljena.

Pijac je scena i bina gde se predstave unapred ne pišu niti režiraju, scenografija je tu i urađena uglavnom sama od sebe za sve prilike, a izvođači, glumci i publika, ili svi zajedno, improvizuju tu neprekidnu predstavu spontano i zavisno od trenutka, ne samo oko jaja i povrća, već na tekst i mizanscen utiče i okruženje, vest u novinama… Tu se razmenjuju misli i stavovi, viđenja i pogledi, i fromira se javno mnjenje, a posle svi idu na glasanje. Tako Pijac biva i regulator društvenih zbivanja na širem planu i uticajan faktor u kreiranju javnog života i političkih stavova, a ko to ne ume da sluša osetiće posledice prvom prilikom.

Grad, ako to zaista ima nameru da bude i da očuva sećanje na prošlost, treba da štiti zgrade iz spiska kulturnog nacionalnog blaga, ali pijace (Pijac) nisu na tom spisku. A nose sobom mnogo više gradskog iskustva nego Narodni muzej pa je ta nepravda sasvim opasna i nepredvidivo preteća za opstanak samog bića grada. Arhitektura tu nije važna jer opna, ma kako bila vešto zamišljena i izgrađena, može biti prazna i bez sećanja, za razliku od placa gde je Pijac koji je oduvek pratio sve promene i, naravno, pamtio ih. Zato očuvanje mesta za pet pijaca u centru Beograda i njihovo preoblikovanje u skladu sa vremenom u kojem sada jesu, jeste obaveza savremenika kako bi na dostojan način nastavili tradiciju odvajkada sročenu i očuvali mesto gde se očituje i smisao postojanja grada. Kaže se gradski duh a misli se zapravo na očuvanje mogućnosti za praćenje života i diskursa koji je promenljiv, ali aktuelan i uvek živ, jer prati realni život bez trivijalnih i uobičajenih neoriginalnih fraza, nametnutih od strane službenika koji navodno čuvaju istorijsko sećanje u vidu nekih zgrada ili ambijenata. Zeleni venac, Bajloni, Palilulac, Kalenić i Cvetko jesu mesta koja su službenicima izmakla iz vidnog polja, a stvarni su gradski entiteti sa mnogim dragocenim zapisima. Službenici čuvaju arhitekturu a stvarni lik i poruka iz prošlosti vidljiva je samo građanima, pa im ne preostaje ništa drugo nego da spasavaju gradsko sećanje prenoseći ga govorom sa kolena na koleno.

Pre neku godinu jedan od gradskih dužnosnika je negde po Evropi video model pijace koja se posle jutarnje kupovine skloni i onda bude trg pa je pokušao da to napravi i ovde na mestima Kalenića i Bajlonija. Bili i konkursi, crtali arhitekti svoje viđenje ali nije baš uspelo jer se tako što u Parizu ili Beču događa na malim skverovima sa nekoliko kombi- tezgi što lako i brzo odu odatle. Na Bajloniju ili Kaleniću ima po šest stotina tezgi pa bi uklanjanje i sutra sabajle ponovo postavljanje trajalo te ne bi bilo vremena za poslepodnevne i večernje igre po pustom trgu. Tako pijac beogradski ostade i preživeo je za sada. Uostalom, tih pokretnih pijaca ima svigde po gradu, na trotoarima, podzemnim prolazima ili u parkovima gde prodavci na kartonskoj kutiji izlože svoju robu, trguju i onda tiho nestanu kad se smrkne ili kad naiđu uniformisani redari. Taj spontano kreirani model je mnogo bliži evropskoj šemi nego prepisivanje pasusa iz urbanog teksta teksta koji dužnosnik nije sasvim razumeo.

Obeležije delova grada po kojima se oni pamte jeste Pijac, i on im daruje neponovljiv identitet. Svaki Pijac posebno je sasvim različit, ima izražen stav i lik, i govori svaki svojim sopstvenim jezikom, pa se zato i građani opredeljuju uvek samo za jedan od njih, jer taj jezik nije lako naučiti, možda se malo dolazi u sukob sa akcentom, a i padež se omane, ali smisao se jasno iskazuje pa može delovati i konspirativno. To daje poseban šmek celoj situaciji, čovek pripada nečemu posebnom i izvanrednom kao da je deo nekog tajnog društva spremnog da menja svet ili da čuva neku veoma značajnu i opasnu tajnu dok Pijac bdi i pazi da se ništa loše ne dogodi.