Bruje žice na gradskoj i državnoj gitari o Generalštabovoj sudbini a čuju se i neki zvuci stručne, arhitektonske javnosti iz terce, arija je stara i note se slušaju već neku godinu ali sada je dostignut kreščendo i para uši jer je šeik ubacio žeton u ariston mada se uočava da je tekst promenjen, dopunjen i ima tamo novih reči koje se inače sreću na auto otpadima o čemu svedoči iskaz Birokrate u ulozi pomoćnika direktora u Direkciji republičkoj za imovinu koji glasi da stari auto ide na otpad ako je popravkja skupa pa se posle na auto pijaci ne dobije dovoljno para u odnosu na uloženo u generalku. O zaštićenom kulturnom dobru Birokrata nije govorio jer možda i nije znao da se o tome radi ili ga je bilo briga što tom staležu i priliči.
Procenu vrednosti Generalštaba kaže on vrši i odrađuje Poreska uprava ili neka druga institucija te vrste koja se u građevinske cene razume dok druge, takođe institucije, gradske ili državne i stručne za zaštitu arhitektonskih kulturnih dobara čine svoju procenu i koju je vlada države Srboije pre koju godinu nostrifikovala, ali očito obe institucije to čine po sasvim različitim merilima i naravno u potpunoj disharmoniji i nerazumevanju kao dva sveta sa različitih planeta. Nije onda ni čudo što je muzika sa gitare kakofonična, neskladbena i opasna na kraju krajeva jer ugrožava kulturnu zaostavštinu arhitektonsku ovog naroda.
I onda kad uši ali i um tu skladbu gitarsku i nepodnošljivu o Generalštabu više ne mogu da podnesu čuje se nova svirka sa pevanjem iz nekog izanđalog kasetofona koji krči a muzika je izgleda proizvedena putem gusli kojima nedostaje jedna žica uz pevača sa neizlečivim grčem u grlu i već je ta muzika komponovana pre dve tri godine na temu „Avala filma” koji dopade stečaja zbog upadanja u dugove. Libreto je konfuzan ali se može shvatiti uz pažljivo i naporno slušanje više puta da se odnosi na imovinu, parcele neke koje mogu biti zgodno građevinsko zemljište pa i na „producentska prava” filmova što znači da će na dužničku dražbu pored materijalne imovine ići i 250 filmskih ostvarenja iz kulturne zaostavštine kao roba.
Ministar kulture kaže da mu „Avala film” nije u nadležnosti a radi se o filmovima sa prefiksom umetničkog dela i da li to znači da je odlučio da oni, filmovi, nisu deo kulturnog delanja i reče još da nema pravnog načina za njegovo angažovanje ali on hoće i spreman je da razgovara o mogućenm rešenje sa drugim ministarstvima i govorio je još nešto ali to ionako posle ovog i nije važno. Njemu svakako treba da bude bliska situacija u kojoj je „Avala film” u stečaju kao dužnik jer i njegova slastičarna, kada ono bi imenovan za prvog kulturnjaka državnog, beše u dugovima pozamašnim pa bi trebalo da ima razumevanja mada on dobi kredit kao Ministar da slastičarnu izvadi iz zone stečaja i da se ne bruka ni on ni država jer mani dužnog Ministra, kakakv primer bi dao drugima a „Avala film” neka ide u stečaj i neka se filmovi rasprodaju, ama ionako su stari i gledaju ih samo neki zaluđenici u istoriju umetničkog delanja.
Dakle, u oba slučaja država preko dvojice Birokrata, oba tvrde da nisu nadležni već samo izvršavaju ono nešto zadato po zakonu i sprovode volju države i ne žele da prepoznaju suštinu, možda i ne mogu jer im to u vaspitanje domaće nije na vreme udenuto niti im je na to kasnije tokom školovanja skrenuta pažnja a to je da kulturna dobra narodna i naša, jedno od dva proglašeno a drugo je država propustila da proglasi, ne mogu da idu na tržnicu da bi bila prodata jedno kao olupina a drugo kao sredstvo za namirivanje dužničkih obaveza.
Zaista država ne bi smela da dozvoli da birokrate bez dovoljno znanja i još potpuno neobavešteni o temi donose odluke ili iskazuju stav u ime države, tumače vrednosti, da u njeno ime govore o kulturnoj baštini proglašenoj ili ne mimo struke ili uprkos odluci Vlade Srbije o Generalštabu na primer ili o filmskoj zaostavštini gde su u „Avala filmu” od 1946 godine stvoreni kultni znaci kulture sa ovog kontinenta, samo da se spomenu uz najveće poštovanje preteklih normalnih ljudi u ovoj zemlji: „Slavica” Vjekoslava Afrića, „Skupljači perja” Saše Petroviča, „Mi nismo anđeli” Srđana Dragojevoića, „Ptice koje ne lete” Petra Lalovića i to je dovoljno da se posumnja u namere i kulturni model države koja ima preča posla od zaštite kulturnih dobara kada neki interesi, lukrativni naravno, preovladaju. Država žmiri i čeka šta će biti posle izreka svojih vernih Birokrata ali sve je po ustaljenom i naviknutom protokolu jer se ona već toliko puta obrukala u kulturnoj sferi da ova opet pristigla muzika sa gitare ili gusala (gusli) već deluje kao klasika.
Zdanje Generalštaba i filmovi stvoreni u „Avala filmu su nesumnjiva kulrtrurna dobra i kultrurna zaostavština naroda i nije pristojno da budu na pijačnij tezgi ali kako je u zemlji Srbiji sve moguće, možda će neki lik sa džakom para posle kupovine uz obavezno cenkanje da to bolje čuva nego država ovakva kakva je i koja se u sferi kulture svako malo diskvalifikuje svojim ponašanjem.
…