U ovoj državi a posebno u Beogradu, česti su komentari o investitorima graditeljima, sa naglašenim, uglavnom negativnim kontekstom i sa pežorativnim aditivom. Dakle, investuitori su loši (veoma) momci i njima ne treba verovati jer su sa spoljne strane barikade. Oni samo hoće da se obogate, arhitekturu promovišu isključivo profita radi sve u patološkoj želji da pare zgrnu, misli se naravno na račun naroda koji teško živi. Pošto je ovaj stereotip uvrežen i utisnut u svest ljudi predanim radom političara koji su tu našli oslonac da opravdaju neke od svojih neumešnosti a i nisu se ničeg drugog dosetili ili nisu mogli, nije na odmet reći koju reč, ne u odbranu te vrste ljudi već radi razjašnjenja i pojačane statističke argumentacije za kasnije dijaloge na temu, ili bar da se zna o kome se stvarno radi.
Može se poći od pitanja – Ko gradi grad? Prihvatljiv odgovor je da investitori grade grad, naravno. Drugo pitanje je – ko su ti investitori graditelji? Odgovor ne može biti jednoznačan jer postoje razne vrste investitora koji grade grad novcem kojim raspolažu ili ga imaju. Radoznali istraživač ih može naći u dve osnovne grupe. Jednu čine oni koji grade javnim parama koje su im date u nadležnost i brigu ne bi li stvarali po gradu javna dobra a na dobrobit građana, bez profita i u saglasiju s potrebama narodnim i gradskim. Druga grupa investitora okuplja veoma složenu družinu namernu da gradi novcem koji je njihov po kapitalističkoj šemi, oni su opredeljeni u skladu sa pravilima tržišta na pravljenje profita od para koje ulažu i zadovoljavanje svojih ličnih i korporaciskih potreba.
U prvu grupu spadaju država i grad u čije ime činovnici po službenoj dužnosti iz budžeta države ili grada plasiraju novac, mukotrpno sledeći zakonom propisane procedure ne bi li zadovoljili potrebe naroda koje su uočili ili im je to dojavio sam narod ili neki od lobija. Onda, javne pare idu u gradnju javnih dobara, infrastrukturu, saobraćaj, mostove, zgrade za škole, dečiju zaštitu, zdravstvo, kulturu i socijalu ali grade i parkove, sportske objekte i još su obavezni da ih posle održavaju praveći trošak javnoj kasi. Odluke o investiranju javnih para se događaju kako je rečeno da zadovolje narodne potrebe, ipak omeđeno političkim ambicijama a prate ih od naroda izabrane institucije, razne komisije koje prate dužnosnike pazeći da se stvar ne otme kontroli. Sve je to tako knjiški gledano ali često se stranice iz knjige zagube, zamrljaju od preterane upotrebe pa se knjiga može tumačiti na razne načine iliti kako kome odgovara.
Drugu grupu čine oni sa privatnim parama i tu spektar učesnika postaje veoma širok, raznolik po kapacitetu raspoloživog kapitala, po interesima, namerama i postupanju. Ali neke stvari su im zajedničke i zato i jesu svrstani u istu grupu. Prirodno je da ulagači svog sopstvenog novca imaju nameru da ga plasiraju na način koji će im doneti najveću zaradu i taj poriv je svojstven svima koji investiraju, bilo da se radi o nekome ko gradi tržni mol od 100,000 m2 ili o graditelju koji doziđuje sobu na svom kućerku ili kupuje stan na primer.
Svi čine isto, zajedničko im je da pokušavaju čitanje urbanističkog plana, koji bez ostatka doživljavaju kao ograničavajući faktor i prepreku njihovom pregnuću, sa velikom dozom subjektivnog uverenja da to čine na dobar način. Teže čitanju plana na svoj način, tumače ga u skladu sa svojim interesom. Posle čitanja trude se da subjektivni nauk i lični doživljaj planskih parametara nametnu birokrati koji treba da izda dozvolu. Ili ako je plan u toku izrade aktivni su u pritiskanju urbanističara da rešenje prilagode njihovoj čežnji i potrebi bez obzira na nesklad koji bi se u tom slučaju na terenu, u gradskoj matrici mogao dogoditi jer do lekcije o saglasiju privatnog i javnog interesa nisu još stigli.
Oko toga je manje više sve rečeno mnogo puta, to o “tajkunima” i drugim investitorima sa pojačanim kapacitetom, ne treba zaobići ni građane koji grade za sebe u skaldu sa pravilima ali i kupce gotovog građevinskog produkta jer su oni takođe investitori bez kojih oni koji grade bili na nuli ili se čak smrzavali. Gradska kasa je svima njima zadovoljna jer plaćaju svoje obaveze ali javnost u vidu naroda ih ne prihvata i posmatra njihovo delanje sa dozom skepse i sumnje i pitanjem o poreklu novca uz uverenje da je stečen na nelegalan način. I kao predložak za dalje razmatranje dovoljno je rečeno.
Nekako nezapaženo prolaze oni najbrojniji kolokvijalno nazvani “divlji” graditelji kao pripadnici naroda koji teško živi, odnosno oni što dižu kuće bez građevinskih dozvola i na tlu koje često nije njihovo i ne plaćaju gradu ono što su dužni. Njih ima zaista mnogo, nikako se ne mogu zaobići u nabrajanju investitora jer obim njihovog delanja je značajan i vidljiv do mere da utiču na formiranje i lik urbane matrice. Ako je tačna statistika u Beogradu je u protekle dve decenije “nastalo” oko 250.000 takvih poduhvata od čega je legalizaciju tražilo oko 150.000 graditelja. Procene veličine ove vrste investiranja i posledica u prostoru koje nastadoše mogu biti proizvoljne ali u nedostatku prihvatljive zvanične statistike može se predpostaviti, koristeći umetničku slobodu, da je po svakom poduhvatu izgrađeno prosečno po 30 m2 to čini značajnu brojku od 7.500.000 m2 izgrađene površine. Ili ako se zapliva u demografske vode i kaže se da po svakom graditeljskom domaćinstvu koje je nelegalno gradilo spada dva žitelja prosečno onda to čini oko pola miliona Beograđana. I još, predpostavka je da su investirali 200 eura po jednom metru kvadratnom izgrađene površine to onda bude 1.500.000.000 eura ukupno, neoporezovano, naravno.
Moguće su naravno i drugačije predpostavke i matematički kalamburi, ovde je učinjen primer sa minimalnim parametrima ali i tako dobijeni umnošci i zbirovi jesu impozantni i ova kategorija investitora može se kvalifikovati u svetski značajne preduzetnike. Oni nadmašuju potencijal “tajkuna” i drugih investitora sa pojačanim kapacitetom koji za isto vreme izgradiše tri ili četiri puta manje oporezovanih metara kvadratnih, tako da ako ovi drugi uoče pokazne brojke mogu sebi u bradu progunđati da su džabe krečili i gde im je bila pamet.
Nikakvo upoređivanje investitora nije cilj, još manje bilo kakva kritika nekog od njih, samo pokušaj da se uoče i nabroje svi koji grade Beograd i okolo, da niko ne bude zaboravljen za neke buduće anale o gradu. Svako od njih gradi prema svojim potrebama i mogućnostima, grade u okruženju, uslovima i ambijentu koji je stvorlila država a svi grade i rade sa najboljim namerama, prema sebi samima pre svega, naravno. Eto, to su i takvi su ti likovi … investotiri!