Postavilo se pitanje, onomad tokom nekog sedenja, da li je ovo što se sada događa sa tenisom, fudbalom, boksom, košarkom pa čak i atlletikom, uostalom, sportom uopšte, još uvek sport po klasičnoj odrednici. Bilo je raznih reči i nije baš sve bilo jasno, smućeni neki iskazi, dosadni stereotipi mnogo puta kazani. O novcu koji je preovladao, o sportskom biznisu gde je sportski rezultat postao roba na tržištu i o povratku gladijatorske šeme. Ali bilo je i nekih reči o posledicama takovog stanja.
1/ Savremena trgovina ljudima, sportiste prodaju kao nekada što su se prodavali robovi na tržnici. Oni pripadaju klubu, menadžeru ili već kome i stavljaju ih u vitrinu kao robu na biranje sa sve istaknutom cenom. Zbog svoje pozicije u izlogu nemaju prava da odbiju kupca jer su na to prisiljeni uspostavljenim sistemom i pristali su da bi uopšte opstali u poslu kojim se bave.
2/ Događa se promena sistema vrednosti, ne samo materijalnih već i onih iz sfere duha i kulture. Neki fudbaler, piše u novinama, ima platu od preko 45.000 eura dnevno. Kako i zašto, kako se procenjuje njegova sportska vrednost i radni doprinos poslu a posebno kako se vrednuje, ako se to uopšte čini, uticaj na okruženje i modelovanje društvenih vrednosti. U skoroj prošlosti naučnici, umetnici, majstori raznih zanata i drugi uspešni delatnici su dobijali pripadajući deo zarade stvorene njihovim radom ali je bio i nematerilani deo koji je određivao njihov trajni status u društvu To je sada sasvim zanemareno i taj deo nematerijalne vrednosti je skrajnut u sferu zaborava.
3/ Sportisti su dekadentirali nazad u gladijatore koje njihovi vlasnici poseduju i upotrebljavaju ih, a tu su još i razne mecene, pa firme koje preko njih promovišu svoje proizvode. Nesporna je veština savremenih gladijatora i ulog koji u sticanje i održavanje te veštine ulažu, ali je prevladala gladijatorska etika i moral gde je sport samo sredstvo da se opstane u areni po svaku cenu i jedini cilj takmičenja je da se izbegne pozicija palca nadole. Sa te tačke gledanja sasvim nerazumljivo danas zvuči ono Kubertenovo o tome da je važno učestvovati … i boriti se.
4/ Medija koji prate događanja u arenama stvaraju, pored novog sistema vrednosti i novi kulturni model koji se nameće ljudima, nastaje situacija u kojoj ti ljudi, moguće je reći i narod jer su svakako u značajnoj većini, nemaju izbora već da obožavaju ili mrze, ne samo sportiste i ekipa već i gradove i države, druge narode. U stanju mentalne zbrke nije im čak važno da li izabranik pobeđuje ili gubi, opredeljuju se i onda pripadaju potpuno svom izboru negirajući sebe same i ocenjuju svoje sostvene živote u odnosu na rezultat događaja u areni.
5/ Ljudi, narod iliti publika, to prihvata kao svoj obrazac vrednovanja i sve ostalo ide u pozadinu. Lični isprazan život mnogih, ropski položaj prema svojim poslodavcima masovno se leči identifikovanjem sa sportistom. Ljudi to slede jer druge modele ne vide ili im ne dopuštaju da ih dotaknu, one koje su možda do skora imali država je prilježnim i neodgovornim radom suspendovala jer ako ljudi ne slede nametnuti šablon mogu se izmaći kontroli.
6/ Politika crpi svoj profit iz toga. Formira kontrolisanu masu za svoje potrebe i spremnu da bez preteranog zakeranja sledi ponudu i glasa. Podržava navijačke grupe koje su izrasle u neformalne vojske za upotrebu po potrebi. U bezobzirnoj promociji sporta kao naddelatnosti ne preza od toga da se nacija i kvalitet naroda ceni po uspesima sportista i ljudi su počeli da procenjuju svoju državu u odnosu na druge po ovako novouspostavljenom modelu. Osim toga, a to je još jedan važan politički cilj, sluđenom narodu sužava se pristup razumevanju realnih problema, zamagljuje se stvarnost i otvara put za delanje političara bez ometanja.
7/ Indistrija sportske ali i drugih predmeta koristi gladijatore u areni i oko nje čak i kada su na plaži, plaća ih da nose i promovišu obuću, odeću, šampone, poslastice i taj spisak se širi i preuzima primat i diktira tržište zanemarujući realne potrebe. Ljudi imaju nametnutu portrebu da se identifikuju sa odabranim gladijatorima, kupuju pokazano trebalo ili ne i tako se stvara nekritička potrošačka masa koja jedina u toj igri gubi.
8/ Sport koji se nekada dičio amaterizmom i masovnošću zarad narodnog zdravlja je potisnut. Deca ne mogu da vežbaju ako se ne plati, država se izmakla i prepustila tržištu inicijativu i tu brigu. Motiv roditelja je takođe izmenjen, masovno čeznu da im deca postanu gladijatori i zaplove u hrpe para. „U zdravom telu zdrav je duh“ beše nekada kada je država još imala obavezu da se drži toga, odustala je i sada se mora platiti a ko ne može i nema ostaje bez zdravog duha u zdravom telu.
9/ Nemoć države da napravi normalno okruženje i uslove za život ljudi je vidljiva i onda svesno i planski stvara iznuđeni svet u kome narod nalazi svoj paraleleni model života umesto onog koji je država dužna da mu ga ponudi i stvori. Narod nalazi, nametnuto dakako, izlaz u uspesima sportista u gladijatorskim arenama i zaboravlja ili privremeno sklanja od očiju svoje stvarno stanje. Nešto kao laka droga ili neki drugačiji stimulans za lepši pogled na okolo. Pa šta, i u Rimu ne beše drugačije.
10/ Sportisti postaju, napredak u odnosu na rimsko doba, deo društvene elite i to značajnije od drugih. Promocija njih u skladu sa interesima političara, lobija, sportske mafije, dilera koječega, poslenika sa novcem i da se ne nabraja ceo spektar je od strane medija neumereno, nesrazmerno i nasilno, učinila da i oni sami poveruju da su deo elite, uostalom sa razlogom i jeste tako jer njihovo mišljenje o bilo čemu ljudi uvažavaju i slede.
11/ Stvoren je novi moćan i uticajan društveni sloj, sportisti, estradni folk, zvezde rialiti programa i tako to, preuzima primat u tako stvorenom kulturnom modelu. Iz tog kruga se oblikuju i diktiraju uslovi, način života, kruterijumi za ocenu vrednosti, mode, morala, etike, ima još ali je za nabrajanje depresivno.
12/ Političarima izniklim ni od kuda, novokomponovanoj rasi dužnosnika odgovara ovakva rialiti elita jer se sa njom razumeju, dele iste vrednosti umesto neprekidnog natezanja sa nekdanjom elitom koja je privremeno u ilegali skrajnuta i deluje u okviru svog suženog obora. Mada ima primera da se u čežnji za primećivanjem prilagođava i pridružuje novovremenu.
Ipak, nije baš sve tako crno i tužno, ima još uvek ponegde pravih amatera koji se sportom bave kao nekada držeći se prevaziđene formule, mada je i tu zapalo zrnce novokomponovane sportske, gladijatorske magije i počinje da ih nagriza i navodi na dvoumljenje. Verovatno je samo pitanje vremena.
(1) Wikipedija: “Sportom nazivamo fizičke aktivnosti koje čovjek izvodi iz raznoraznih razloga. Neki od razloga mogu biti razonoda, razvijanje tijela, poboljšanje sposobnosti, takmičarski duh i tako dalje. Sport može biti takmičarskog ili slobodnog karaktera. Takmičarski karakter je kada sportisti nastupaju na takmičenjima u želji za postizanjem vrhunskih rezultata. Slobodni, amaterski karakter je kada se sportisti bave sportom iz sebi poznatih razloga, a najčešće to budu zdravstveni razlozi.”