U Beogradu se gradi zaista veliki broj objekata, na stotine, raznih po sadržaju i veličini. Od dogradnje potkrovlja, malih stambenih zgrada u predgrađu uglavnom bez dozvola, pa do velikih objekata ili čak kompleksa i za sve to neophodno je učešće arhitekata. Radi se o nekoliko stotina hiljada kvadratnih metara površine koji se projektuju ili grade istovremeno i to sve treba da urade beogradski arhitekti, pa se može zaključiti, ustvari bolje reći, predpostaviti, da je to za njih preveliki zalogaj.Kao i u svakom drugom zanimanju i kod arhitekata se podrazumeva različita moć pojedinca, mada arhitekti misle da je svakog od njih Bog lično pogledao i obdario ih talentom i osetljivošću na lepotu zgrade, te projektuju, a ishod je naravno uvek u skladu sa njihovim stvarnim mogućnostima.
Rezultat je da u Beogradu ima svakakvih zgrada, ružnih, osrednjih, ali i sjajnih ostvarenja i svako od njih potpisuje neki arhitekta, iza njega stoji investitor ma ko to bio, koji prihvata projekat, bilo zato što mu se žuri da zida ili što je njime oduševljen i plaća izvođenje. Tako, u nizu zgrada duž beogradskih ulica veoma malo zgrada se prepoznaju ili budu zapamćene. Tako je uostalom u svim velikim gradovima diljem Evrope, jer se zaista ne može očekivati, naivno je tako misliti, da u velikoj produkciji svaka zgrada treba da bude remek delo ili u najmanju ruku prihvatljivo dobro urađena arhitektura.
Pravo na stvaralaštvo i slobodnu interpretaciju prostora pod uslovom da se poštuju pravila data planom ili zakonom, u arhitekturi svakako nije isto kao kod slikara gde platno može biti naslonjeno uza zid ateljea zauvek ili visiti na zidu sobe ljubitelja baš te slike. Arhitektonsko delo kao autorsko ipak je deo zajedničkog prostora, postaje izgradnjom deo gradskog pejsaža koji koriste svi Beograđani, pa se zaista može diskutovati o pravu arhitekte da udene svoje viđenje arhitekture svima pod nos, ma kako to delo bilo vrednosvano. Zato su osnovane razne stručne ili laičke komisije koje pre prihvatanja projekta daju svoje mišljenje, upravo zbog toga što je zgrada deo javnog prostora grada. Ali to se čini samo kada je u pitanju neka značajna investicija ili lokacija. Sve ostalo, najveći deo nije predmet ovakvog razmatranja i ne treba da bude.
Pitanje je šta je umetnička sloboda arhitekte? Gde je granica te slobode, a ako nije bezgranična onda nije umetnička sloboda. Ipak se radi o individualnom doživljaju arhitekte i njegovom razumevanju činjenice da svojim delom oblikuje životno okruženje za svoje sugrađane, bez obzira što je jednog trenutka našao zajednički jezik sa samim sobom i investitorom i saglasije sa svojim moćima, talentom i znanjem. Radi se o ličnoj odgovornosti za delo ili nedelo, mada se može postaviti pitanje i kapaciteta onih koji prosuđuju bilo da se radi o arhitektima ili drugima. Čin započinjanja projekta od prvih skica je preuzimanje odgovornosti za posledice koje će izgrađeno delo da proizvede kada bude sagrađeno. Ali i procenitelji kad izgovaraju svoj sud o delu imaju, takođe, svoju odgovornost koja nije manje značajna od one koju preuzima arhitekta. I ta odluka je uvek bliska kompromisu kako bi se različita mišljenja članova neke komisije usaglasila.
Nigde u svetu u tako ogromnoj produkciji ne postoji situacija da su sve zgrade remek dela. Ustvari, malo ih ima i to se promoviše kao prednost investitora ili grada ili samog tvorca arhitekture, pa to uz pomoć medija postaje mera vrednosti i na to se referiše kada se govori o kvalitetu arhitekture. U realnom životu, najveći deo produkcije je blizak proseku ili prihvatljivo dobroj arhitekturi. O onoj koja je evidentno loša ili neprimerena mestu nije ovde reč, jer nije moguće te arhitekte isključiti iz posla i zabraniti im rad, a i ne treba, jer ako ima kupaca za njihovo umeće sve je u redu, čarobni štapić za njihovo popravljanje ne postoji.
I zmuzgane slike ili drečava mizika imaju svoje kupce, pa tako i u arhitekturi, neko je naručio neke dedinjske vile ili nizove zgrada uz puteve po Beogradu i to je milje u kome se događa arhitektura. Mnogo je slučajeva bilo da se zgrada po izgradnji izloži žestokoj kritici a zatim se ljudi naviknu i niko je više ne primećuje, ili ima i takvih primera da posle opšteg zgražanja, po protoku vremena postane referentna arhitektonska vrednost u gradu.
Pa i ovako se može misliti, pre nego se rezolutno kaže da Beograd nema dobru ili prestižnu arhitekturu, osim ako nije ideja da se cela stvar poveri nekom velikom bratu koji će u ime svih Beograđana i u ime umetničke slobode odobravati arhitekturu Beograda i u korpu bacati ono što mu nije po volji. A šta će se dogoditi ako je on u duši i pameti sličan onim naručiocima turbo zgrada i arhitektima koji to prihvataju i potpisuju?