Tolerisanje nelegalne gradnje od strane političara a onda i države je perfidan način korumpiranja građana po šemi – mi vam legalizujemo a vi vraćate uslugu i glasate za nas …
U Skupštini je priča o zakonu koji treba da po ko zna koji put reguliše legalizaciju bespravno izgrađenih objekata što podrazumeva da će biti u najvećoj meri abolirani graditelji zgrada sa one strane zakona i čije je takovo građenje nekim predhodnim pravnim propisima uzimano za krivično delo. I šta će država, tužna i čemerna, pobedili je ti sa viškom neimarske samoinicijative, namnožili se beskrajno, država ih ispustila iz vizure još odavno i sada im ništa ne može, svi pokušaji, ako ih je i bilo, nisu uspeli i pored nerazumnih ustupaka, pa ajde onda da ih prihvati i oslobodi sebe obaveze. Praktično rešenje ne može se poreći, kaže ona (država) sve može da se legalizuje za malu kintu i sa kusom procedurom a onda (država) mirne duše, oslobođena stresa ode na zasluženo spavanje.
Graditelji sa one strane zakona kad naiđu na problem sa birokratijom pribegavaju oprobanom metodu podmićivanja što se posle u skladu sa evropskim standardima nazvalo korupcija i nastave svoj graditeljski posao sve do krova i to je jedna sasvim stereotipna pojava, ukorenjena i naviknuta od svih učesnika u toj proceduri. Čini se da skoro niko i ne ume drugačije. Država se tu nije mešala preterano ali su političari koji državom gazduju uočili korisnu i u političkom smislu probitačnu stranu takvog delanja i zaključili da i oni mogu da primene sličan proncip samo u obrnutom smislu. Dakle, država, bolje rečeno političari beskrajnim omekšavanjem procedure legalizacije korupmpiraju građane dozvoljavajući i podržavajući njihovo nelegalno delanje, čini im „uslugu“ i očekuje se da građani „vraćaju uslugu“ političarima glasajući za njih.
Teza je nategnuta ali ima i realnu dimenzuji. U pitanju je igra velikih brojeva jer u Beogradi ima 250.000 nelegalnih učinaka a u Srbiji preko 1.200.000 komada, i to podrazumeva da ako se računa da po nelegano ozidanom objektu ima tri osobe onda se radi o 3.600.000 osoba i onda, ako trećina biva u glasačkom telu to je impozantan broj od 1.200.000 potencijalnih glasača. Obostrani interes je u pitanju, legalizacija i glasanje, mi, političari legalizujemo a vi, građani glasate i svako u tako koruptivnom lancu nađe svoje mesto gde može biti sretan.
Politički interes je nadjačao sve ostalo, grad, pejsaž, životnu sredinu, resurse vode i šuma, ambijent, logiku, urbanističke principe. Nastaje perverzan način da se građami korupmiraju uz masku „društvno opravdane“ priče o socijalnoj brizi, odgovornoj državi prema građanima, razumevanju njihove situacije, posebno graditeljske, uvažavanju potreba a sve od strane političara koji su na svoja pleća svu tu muku narodnu preuzeli.
To se čini namerno i sa planom, novi mandat je bitan, do njega se dolazi preko glasača, preko odbrovoljene mase pa zajedno razaraju grad, prolaze bezobzirno pored javnog, opšteg interesa, uništavaju urbanitet i stvaraju turbo folk grad koji očito i jednima i drugima odgovara i u njemu se prepoznaju jer su skrojeni po istom kulturnom obrascu.
Sve tako ide do besmisla i vređanja pameti čak i one sasvim prosečne bez velikog kvocijenta inteligencija. Na primer, čovek iliti građanin može da uknjiži svoje delo i reši to povoljno za sebe sa katastrom i bez da je predmetno nelegalno delo legalizovano. To je prvi korak, a onda posle za sitnu paru korača drugi put i legalizuje već uknjiženo. Naravno, uvek se može dogoditi da legalizacija ne bude prihvaćena i onda čovat iliti građanin ima uknjiženu zgrada ali nelegalnu. Ima takođe i da opštine i lokalne zajednice mogu određivati cenu legalizacije u odnosu na onu koju je država propisala i koja je zaista malecka, ne vredi je ni pominjati, a onda te lokalne zajednice mogu da je još smanje uz blagonaklono klimanje glavom ministarstva.
Da je neko posebno smišljao kako da napravi haos ovako što ne bi umeo da izvede i sada se očekuje da se problem umnožava i stvar zapetljava do mere kada sve kolabira. Ako već i nije.
Uopšte gledano dolazi vreme na krilima ovog zakona gde nema pravila, logika je zabačena u stranu da ne smeta obostranoj destrukciji pravne države od strane same te države i građana koji kipe od samoinicijative. Uostalom, i tako su je pobedili pa država kaže, kad ne može da ih pobedi ajde da im se pridruži a ovi će vratiti tako što će jednom u četiri godine ili češće da potroše neki minut i da opet izglasaju gubitnike.
Ostali koji su legalno gradili i platili što im je bilo određeno mogu samo da zavide, sekiraju se i dobacuju sebi kroz zube ono „ej, bre, gde nam je bila pamet … „